PRAVOSUDNA PRAKSA EVROPSKOG SUDA PRAVDE
JUDICIAL PRACTICE OF THE EUROPEAN COURT OF JUSTICE

Summary/Abstract: Prethodni primeri predstavljaju ilustraciju različitih načina kojima je pravosudna politika, kroz pravosudnu praksu Evropskog suda, uticala na integracione procese u Zajednici. Centralna teza koja je poslužila kao osnov za anlizu uticaja pravosudne politike Suda na integrativne procese je vezana za odnos koji je po svojoj prirodi kompleksan, između pravnog poretka Zajednice i političkih procesa u Zajednici. Razmatranjem tog odnosa dolazi se do zaključka da je doprinos Suda, u mnogim slučajevima bio odlučujući pri oblikovanju institucionalne i pravne strukture (konstitucionalizacija Zajednice), što bi moglo da se podvede pod ustavotvornu funkciju Suda. U tom procesu Sud je kao autonomni organ Zajednice širokim tumačenjem odredaba Ugovora o osnivanju, shodno ovlašćenjima koja prevazilaze uobičajena ovlašćenja međunarodnih sudova, odigrao značajniju ulogu od one koju sudski organi obično imaju na nacionalnom nivou. Ovakav status i uloga Evropskog suda, moraju biti posmatrani u sklopu ukupnih odnosa u Zajednici, a posebno imajući u vidu period relativnog zastoja u legislativnim procesima, odnosno institucionalnu krizu nakon 1965. godine. Evropski sud je iskoristio činjenicu da ima veću slobodu u tumačenju propisa kada ima mnogo učesnika sa pravom veta, koji mogu blokirati legislativni proces, poput različitih političkih partija, zakonodavnih domova, a u slučaju Zajednice, presudni su različiti interesi država članica. Postupajući na neki način u atmosferi 'pravnog vakuuma', Sud je rešavajući konkretne sporne situacije nastojao da iz Ugovora izvuče set opštih principa u cilju očuvanja osnovnih vrednosti sadržanih u Ugovoru, i na taj način praktično formirao istinsko ustavno zdanje u koje su uključeni principi nastali iz sopstvene prakse, a koji nisu bili eksplicitno sadržani u ugovornim odredbama. Naravno, presudna činjenica u tom procesu je bila saglasnost država članica, odnosno njihova volja da prihvate obavezujući karakter tih principa, a to je opet zahtevalo stvaranje svesti o korisnom efektu koji se tako ostvaruje. Ovakva klima je stvorena zahvaljujući tome što se Sud pri svojoj širokoj interpretaciji Ugovora, praktično pribegao teleološkom (ciljnom) tumačenju i shodno tome se rukovodio pre svega ciljevima Ugovora, odnosno interesima država pri formiranju Zajednice, što ga je svrstalo u kategoriju ustavnog suda. Naravno, postoje osporavanja od konstitucionalnih aktera u državama članicama, i to pre svega od nacionalnog sudstva, a posebno od najviših sudova. Ipak, Evropski sud je svojom fleksibilnom pravosudnom politikom i ekstenzivnom interpretacijom prava Zajednice omogućio prodor komunitarnog prava u nacionalne pravne sisteme. U isto vreme, koristeći različite metode, Sud je podsticao zakonodavne organe da deluju, što mu je bilo olakšano, mogućnostima koje je komunitarno pravo davalo individualnim subjektima, da kroz proceduru predviđenu članom 234 Ugovora (traženje prethodnog mišljenja), slučaj iznesu pred Evropski sud. Šta je podstaklo Evropski sud da odigra ovako aktivnu ulogu u integrativnom procesu? Države članice nisu. U oblasti slobodnog kretanja robe, 86% slučajeva je inicirala Komisija, u odnosu na države članice. Očigledno je, da je bio prisutan strah od 'pravnog vakuuma' i namera da se urede odnosi u Zajednici. U težnji da postigne najveću moguću delotvornost prava zajednice, Evropski sud je pokazao spremnost da utvrdi pravila na koja tvorci Ugovora nisu uopšte mogli ni pomišljati. Posmatrajući odnos između prava Zajednice i nacionalnih prava sa pozicije Zajednice, Sud je tražio i pronašao moguća ovlašćenja da rešava o svim pitanjima koja se odnose na primenu prava Zajednice i na rešavanje sukoba nadležnosti između prava Zajednice i nacionalnih prava, a koja se mogu pojaviti kao sporna u postupku kod nacionalnih sudova. Koristeći stečeni prostor, odnosno ovlašćenja, Sud je stao na stanovište da pravo Zajednice i nacionalna prava čine jedan celovit, integrisani pravni sistem, što je na kraju potvrđeno i od strane najviših sudskih organa - ustavnih sudova država članica koji su prihvatili (doduše nevoljno i sa rezervom), pravo Evropske zajednice kao sastavni deo nacionalnih pravnih sistema i kao više pravo, nadređeno nacionalnim pravnim sistemima. Analizom sveukupnih odnosa u okviru Evropske Zajednice može se zaključiti da Evropska unija ima ustavnopravni okvir koji sadrži dva osnovna principa federalnog pravnog sistema: princip neposrednog dejstva i princip nadređenosti prava Zajednice, izgrađena pre svega zahvaljujući pravosudnoj politici Evropskog suda. Evropski sud je tako prilagođavajući svoju pravosudnu politiku interesima država članica i ciljevima osnivanja Zajednice, oprezno širio ovlašćenja Zajednice na taj način da to nije išlo na štetu država članica, koje su svesno prihvatile princip vladavine prava kao preduslov ekonomskih integracija. Specifično ustavno uređenje Evropske unije predstavlja ravnotežu između pravosudne politike Evropskog suda, čiji sastavni deo predstavlja i praksa nacionalnih sudova i svesne odluke država članica da dozvole jačanje pravne integracije u okviru Zajednice što se posredno odrazilo i na integracije u širem smislu (ekonomske i političke) u okviru Evropske unije. Pri tome, kao što to objašnjavaju Barley i Mattli, nije samo nacionalno pravosuđe odgovorno za dvostruko prihvatanje komunitarnog prava, već postoji čitava zajednica interesa. Razmatranjem uloge Evropskog suda i pravosudne politike u procesu razvoja Zajednice i Evropske integracije, može se zaključiti da je Evropski sud pravde ostvario neverovatan podvig. Prva rečenica u jednom od najpoznatijih članaka iz ove oblasti: 'Pravnici, sudije i stvaranje transnacionalnog ustava', najslikovitije objašnjava uticaj Suda i pravnog poretka u kontekstu analize transformacije političkog sistema Zajednice: Ušuškan daleko u Vilinskom vojvodstvu Luksemburškom i blagosloven, sve doskora dobroćudnim zanemarivanjem od strane postojećih sila i masovnih medija, Sud pravde Evropske Zajednice je kreirao okvir za Evropu federalnog tipa. Ova konstatacija je izrečena 1981. godine. U periodu koji je usledio kasnije, nakon prevage većinskog glasanja, posebno u postmastrihskom periodu, Evropski sud je bio prinuđen da deluje mnogo obazrivije, jer bi u suprotnom postignuta ravnoteža mogla da bude preokrenuta u korist država članica, u odnosu na nadnacionalne i integrativne procese odlučivanja. Međutim, i pored brojnih osporavanja i žestokih napada od strane političkih aktera, pre svega u kontekstu osetljivog pitanja nadležnosti, kao što Vajler predviđa u 'Zaključcima ka perspektivi' u knjizi 'Ustav Evrope, Ima li odelo svoga cara? I drugi eseji o Evropskoj Uniji', jedno je sigurno: Opšte ovlašćenje i podrška koju Sud uživa nemaju izgleda da budu izgubljeni. Ali njegove odluke će verovatno biti podvrgnute mnogo većoj meri kritičkog, političkog, javnog i stručnog preispitivanja nego što je to bilo u prošlosti.

• Details
• Contents