O PLAGIJATORU NEČUVENE DRSKOSTI
O PLAGIJATORU NEČUVENE DRSKOSTI

Summary/Abstract: U našoj kulturi, posebno u novije vreme, plagijatorom se često naziva neko koga treba ozloglasiti, obezvrediti ili oklevetati i predstaviti kao beznačajnog pisca. Uverljivo svedočanstvo o tome je polemika o knjizi Danila Kiša Grobnica za Borisa Davidoviča, objavljena 1976. godine i od nekih stvaralaca oglašena kao plagijat. Pažnju ću posvetiti plagijatu, otimanju tuđeg, koje ću nagovestiti pitanjem može li kradljivac (to je doslovno značenje reči „plagijator“) pogleda i ideja Mihaila Đurića upravo tim plenom obogatiti celokupno stvaralaštvo jednog od najvećih srpskih filozofa? U ogavnim izmišljotinama beznačajnog spisatelja skandalozne Istorije srpske filozofije (2014), Slobodana Žunjića, i to je moguće. Naime, najneobičniji kradljivac značajnog dela iz bogatog stvaralaštva velikana srpske kulture izveo je svoje zlodelo na neverovatan način, u našoj kulturi potpuno nepoznat. Mudroljubivi spisatelj je sebe, ali i još dvojicu „mladih filozofa“, upleo u svoj nečasan poduhvat čija je suština stav da Đurić nije svoje delo samostalno stvorio, već da je to postigao zahvaljujući izuzetnoj pomoći „mladih filozofa“ predvođenih plagijatorom. Zašto je ova krađa neobična? Plagijator nije ukradeno zadržao za sebe, već je velikog srpskog mislioca oklevetao tvrđenjem da u stvaranju svoje filozofije, ali i imena velikog mislioca, nije bio sam, niti samostalan, već da su u tome sa njim sarađivali i „mladi filozofi“. Isto tako, mudroljubac nije prećutao, odnosno prikrivao ime filozofa čije je delo obezvredio proglasivši ga zajedničkim, a ne samo Đurićevim.

• Details
• Contents