Razgovarati, ali o čemu?
To Talk, but About What?

Summary/Abstract: Pitanja koja nam postavljaju znakovi vremena od nas hrišćana i muslimana ponajprije traže da konstruktivno razgovaramo. S tim u vezi moramo preći sa “teologije istine na teologiju čoveka različitih verskih uverenja”. Međutim, takav razgovor prvo ne bi mogao da zaobiđe pitanje o našim razlikama i sličnostima. U svome tekstu otuda i pokušavam dati odgovor na naredno pitanje: koje su i kakve su naše razlike i sličnosti, i u čemu su one? Ali, pre početka samog razgovora nužno je odgovoriti i na sledeće pitanje: šta smo jedni za druge? Ukoliko svoj međusobni odnos svodimo na odnos ortodoksije i heterodoksije, pravoverja i krivoverja, do razgovora sigurno neće doći. Ravnopravnost u razgovoru otuda je najvažnija stvar, a zatim i najvažniji odnos u našoj međusobnoj komunikaciji. Ravnopravni i slobodni otuda će samo biti u situaciji da vode produktivan razgovor. Međutim, ako pročitamo neke stranice u Enciklopediji pravoslavlja2, koju je izdala naša Crkva, uverit ćemo se da je navedeni dijalog gotovo nemoguć. Budući da se u njoj jasno veli da su katolici zbog “fi lioque” pali u jeres, u dijalogu ne znamo za ravnopravni status učesnika pa ga ne može ni biti. Nije sada neobjašnjivo što u pojedinim našim episkopijama nema nikakvog teološkog dijaloga, a ekumenizam se u njima vidi kao jeres dvadeset i prvog stoleća. Pravoslavni fundamentalizam, a u vezi s kojim se oglasila “Politika” od 26. maja ove godine (str. 1 i 8), danas je glavna prepreka svakom konstruktivnom razgovoru Pravoslavne crkve sa zapadnim hriš ćanima i muslimanima.

• Details
• Contents