Pseće proleće
Dog spring

Summary/Abstract: Глас вапијућег (па ни наш ) нико није хтео да чује. Неизвесност је кидала сан, ломила речи, сушила пљувачку у устима. Упадали смо из замке у замку, велико зло нас није ни случајно хтело заобићи, глупостима се није назирао крај. Марија и ја све то нисмо могли да спречимо. Гледали смо у небо попут многих обичних смртника и чекали са зебњом да доживимо и то чудо, чудо звано рат, тачније, чудо звано бомбардовање. Наше послове нисмо занемаривали мада се због околности могло очекивати. И тада бејасмо разумни, знали смо да на ближње не можемо рачунати, да морамо наставити са свакодневним обавезама и под бомбама. Без ситница се не може, велике ствари никада нису чиниле прави живот.

• Details
• Contents