Teze o kritici
Thesis about critic

Summary/Abstract: Odnos između umetnosti i stvarnosti, počev od Platonovih objekdija, koje postaju obrazac svih mogućih gnoseoloških pristupa i rasvetljavanja tog odnosa, pa sve do fleksibilnijeg, nedogmatskog ontologizma »umetnosti kao stvaranja nove stvamosti« — konstantno je aktuelan, stvaralački inspirativan i, razume se, nikada do kraja otkriven i protumačen. Potpuna »demistifikacija« odnosa između stvarnosti i umetnosti nije ni moguća, iz jednostavnog razloga što umetnost stalno »mistifikuje« stvamost, odnosno stvara jednu novu stvarnost koja ima svoje sopstvene zakone, alii koja ne može potpuno da se odvoji od »prave stvarnosti «, odnosno realnosti koja je u određenom obliku njen povod. Potpuna »demistifikacija« značila bi, u stvari, raspadanje tog odnosa: zamislite »umetnost« koja do kraja i bez otsatka iscrpljuje stvamost, ili »stvamost« koja postoji samo kao čista umetnička objekcija. U tom međusobnom dopunjavanju, umetnost nikada ne može da »iscrpi« totalitet stvarnosti u svoj njenoj složenosti, kao što ni stvarnost nikada ne može da predvidi kakvim će umetničkim projekcijama i oblikovanjima biti dograđena i prevaziđeina. U sličnoij situaciji nalazi se i kritika prema »totalitetu« književnog dela, koje na prvi pogled tako sigumo otkriva i turnači, otkrivajući, u stvari, najsigumije, samo određene principe sopstvenog samooblikovanja: potpuna identifikacija između kritike i njenog predmeta, njihova uzajamna »demistifikacija« može najčešće da pokazuje njihov promašaj.

• Details
• Contents