ЗАШТИТА ЖРТАВА ОРУЖАНИХ СУКОБА: 150 ГОДИНА ЖЕНЕВСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ ЗА ПОБОЉШАЊЕ СУДБИНЕ РАЊЕНИКА НА БОЈНОМ ПОЉУ
PROTECTION OF VICTIMS OF ARMED CONFLICTS: IN LIGHT OF THE 150TH ANNIVERSARY OF THE GENEVA CONVENTION

Summary/Abstract: Свеколики, данас респектабилни корпус норми међународног јавног права који штити посебно угрожене категорије лица зачет је давне 1864. године када је сачињена Конвенција за побољшање судбине рањеника на бојном пољу. Значај Конвенције се не исцрпљује у чињеници да је она први мултилатерални уговор легислативног карактера хуманитарног, у оно доба ратног права. Нити пак у чињеници да је то први мултилатерални уговор легислативног карактера у међународном праву уопште. Подједнако је значајно, ако не и значајније, да су основни принципи који су постављени овим актом скромног обима – тек десет чланова – преживели и наџивели сваковрсна искушења којима су токм претходних 150 година били изложени. Они су данас темељ заштите не само рањених и болесних припадника оружаних снага, што је био персонални домен Конвенције, већ темељ заштите и других заштићених лица у оружаним сукобима. У трагању за одговором на питање шта је кључ стабилности овог режима аутор овог текста разматра контекст у коме је она усвојена, идентификује главне актере који су учествовали у процесу њеног настанка од иницијативе до ратификације конвенције, садржину конвенције, као и њену судбину. Не претендујући да понуди коначан и потпун одговор аутор закључује да су на трајност режима пресудно утицали различити фактори: промена концепта оружаних снага; преовлађујућа идејна, духовна и научна клима тога доба; појава и растућа улога недржавних чинилаца кадрих и вољних да потраже и пронађу оптимални однос са неспорно доминантном улогом државе; једноставни, јасни и логични принципи на којима систем заштите почива; и, на крају, али никако најмање важно, иновативан и флексибилан систем надзора над имплементацијом Конвенције.

• Details
• Contents