НИКША СТИПЧЕВИЋ (1929–2011)
NIKŠA STIPČEVIĆ (1929–2011)

Summary/Abstract: И даље ми је, као што је, претпостављам, свима нама, тешко и готово немогуће да професора Стипчевића и оно што је представљао за нашу културну и научну заједницу, али и за мене лично, сместим у неко прошло, заокружено и завршено време; не могу, а подсвесно и нећу, да се ослободим осећаја да ће се, након каквог текста, предавања, неког факултетског или иног догађаја, јавити (као што је увек и чинио) и упитати: „душо, (знате и сами да нам се тако увек обраћао), шта мислите...“, или да се, у свакој научној, професионалној, али и животној не- доумици, имамо, и имам, коме обратити за савет. Стога једино што у овом тре- нутку могу са сигурношћу да кажем и што осећам свим својим бићем јесте да сам имала посебну срећу, невероватну част и изузетну привилегију да са њим, нарочито последњих година, врло блиско сарађујем и радим, упијајући сва она безмерна знања која је великодушно делио и која су чак и најбаналније, пригодне разговоре претварала у непоновљиве прилике, и постајући тако, махом несвесна и још увек немушта, сведоком оног залога који је он, пак, врло свесно, својим чи- њењем, својим речима и својим последњим списима желео да остави за собом. Тих последњих година, у стоичкој борби са тешким животним ударцима и подмуклом болешћу, која је за њега представљала коначну и неопозиву потврду оне примисли о смрти и коначности што га је, како је сам говорио, из прикрајка пратила још од најранијих дечачких дана, професор Стипчевић је на начин до- стојан дивљења у потпуности остварио оно што је, у мањој или већој мери, био животни credo читавог његовог постојања, а у којем се проучавање и приљежно бављење писцима и умовима прошлости није лучило од промишљања садашњо- сти и разговора са савременицима, и у којем је његов доживљај професуре и професије као лаичке светиње која се ничим, а понајмање немарним односом, не сме укаљати, задобијао и у ону најхуманију и најтоплију димензију бриге и помоћи људима.

• Details
• Contents