Od teokratije i cezaropapizma do hrišćanske moderne demokratije
From theocracy and caesaropapism to Christian modern democracy

Summary/Abstract: U svome članku govorim o cezaropapizmu, teokratiji i demokratiji iz verske i druge perspektive. Premda sve tri Avramove religije nisu primarno zbog naših političkih ciljeva, one i njima služe. Podsetimo se na Rusoa, Kanta i druge. Kod Rusoa zapažamo oblikovanje jedinstva između politike i religije, kod Kanta povezanosti morala i religije. Premda Kant ne govori o Crkvi u njenoj sakramentalnoj dimenziji, on Crkvu doživljava kao moralnu zajednicu. Podsetimo se na apostole Petra i Pavla prema kojima hriš ćanin ne može da bude ravnodušan prema vlastima i političkim gospodarima, te da nema vlasti koja nije od Boga (1. Petr, 2, 13; Rim, 13, 1). No, svaka vlast ipak nije od Njega, pa je pitanje zašto je Bog dopušta. Odgovor dobijamo od svetog Grgura Velikog koji veli: „Valja znati da je volja sotone uvijek nepravedna, ali da njegova vlast nikad nije nepravedna, jer nepravde koje on namjerava počiniti Bog dopušta u svojoj pravednosti‟. Pojava humanih i nehumanih političkih sistema, diktatora i demokrata, autokratije i demokratije, uklapa se u Avgustinov koncept o Božjoj providnosti. Misleći na nju Avgustin veli: „ona (Božja Providnost) ushtjede da ta prolazna dobra i zla budu zajednička i jednima i drugima‟. Dopuštajući prolazna dobra i zla, Bog dopušta da državama vladaju zli i dobri gospodari, demokratija i diktatura. Pri čemu su diktatori uvek bili strah za dobro i čovečno ponašanje, a demokratske vlade strah za zlo i nečovečno ponašanje.

• Details
• Contents