Prilog pitanju javnosti rada Ustavnog suda
Attachment to the question of the work of the Constitutional Court

Author(s): Bojan Jović
Subject(s): Law, Constitution, Jurisprudence, Constitutional Law, Public Law, Post-War period (1950 - 1989), Transformation Period (1990 - 2010), Present Times (2010 - today), Corruption - Transparency - Anti-Corruption
Published by: Fondacija Centar za javno pravo
Keywords: Public law; constitution; constitutional court; normative framework; legal framework; history; publicity; transparency; Republic of Serbia;
Summary/Abstract: Ustavni sud je organ vlasti koji je najmanje ograničen ustavom, koji je prema njemu „mek“ jer ga, pod plaštom zaštite, tumači u skladu sa svojim političkim i pravnim stavovima. U javnosti se lako može stvoriti predstava da se isključenjem javnosti, odnosno bitnim smanjenjem njenog prisustva u radu Suda, stvara jedna „superiorna nedodirljiva elitistička organizacija koja nikome ni za šta ne odgovara“, što može uticati na slabljenje poverenja građana ne samo u Ustavni sud, već i u sve demokratske institucije koje su pod njegovom kontrolom. Pored javnih rasprava, kojih skoro i nema u Srbiji, kratka, nerazumljiva i često nejasna saopštenja za javnost (ovde se mora imati u vidu i to da novinari najčešće nisu pravnici i da su nedovoljno obučeni za analizu i shvatanje ustavnosudskih odluka), selektivno objavljivanje odluka, održavanje samo godišnjih konferencija za novinare, doprinose tome da javnost nema valjani uvid u funkcionisanje ove institucije, pa samim tim ni mogućnost kontrole. Ustavni sud čine pojedinci koje biraju, sve tri grane vlasti individualno i ravnopravno (blagu prednost prilikom izbora sudija treba dati izvršnoj vlasti), te se ta individualnost, znanje i stručnost mora pretočiti u jedinstvo, koje će se manifestovati zajedničkom odlukom. Najveći izraz autonomije sudije pojedinca jeste upravo izdvojeno mišljenje, koje predstavlja čin lične promocije, hrabrosti, zadovoljenja sujete, ali možda i neslaganja među sudijskim kolektivom. Međutim, po mišljenju pojedinih autora ono može ukazati i na eventualni uticaj koji politički činioci vrše preko sudija na odlučivanje suda. Ipak, ovo bi se teško moglo prihvatiti jer je smisao izdvojenog mišljenja upravo mogućnost sudije da pokaže svoju nezavisnost i da zainteresuje javnost da se uključi u raspravu o nekom značajnom pitanju. Izdvojena mišljenja se, po pravilu, objavljuju uz odluke, te samim tim javnost ima svestraniji uvid u rad Ustavnog suda. Prisustvo javnosti na sednicama povećalo bi transparentnost odlučivanja, uz ozbiljniji i svestraniji pristup Suda svakom predmetu, došlo bi do kvalitetnije rasprave i izrade boljih odluka, kojima bi se neuporedivo bolje štitili opšti interesi. Osim boljeg upoznavanja sa nekom odlukom, javno mnjenje kroz izdvojeno mišljenje može videti i kako je sudija glasao u spornom predmetu. Pisanjem izdvojenog mišljenja sudija izražava istančani osećaj za javno mnjenje, jer je i pored nesaglasnosti sa određenom odlukom, sudija mogao uskratiti javnost za iskazivanje svog stava. Pošto je javnost skoro izopštena iz rada Suda, pisanje izdvojenih mišljenja može biti utoliko dobar, a možda i jedini valjan način, da sudije iskažu i učine dostupnim javnosti, svoje neslaganje sa nekom ustavnosudskom odlukom. U stabilnim i ozbiljnim demokratijama mišljenje i odluke ustavnih sudova, se neće nikada dovoditi u pitanje. Autoritet ovog organa je neretko neprikosnoven teoretičarima, političarima, ali i samoj javnosti i studentima koji se bave ustavnim pravom, koji diskutujući o donetim odlukama ne dovode u pitanje značaj i rad same institucije. Kako bi se i u Srbiji došlo do ovog nivoa, Ustavni sud prvo mora da donosi „velike odluke“, naravno ne u skladu sa očekivanjima javnog mnjenja, ali svakako u skladu sa shvatanjima struke, ubeđenjima samih ustavnih sudija i što manjim uplivom aktuelne politike. Na taj način će Ustavni sud krenuti putem ponovnog uspostavljanja demokratskih tekovina, uz veću transparentnost i javno prihvatljive kvalitetnije odluke. Zato nema sumnje da bi ponovno uključivanje javnosti u rad Suda, sigurno doprinelo svemu tome. S obzirom na to da je Sud suočen sa velikim brojem predmeta, malo je verovatno revitalizovanje javne rasprave kao oblika rada Ustavnog suda, sem kod najznačajnijih predmeta, gde se javna rasprava ne bi smela izostaviti. Zbog svih ostalih predmeta, bilo bi dobro ponovo uvesti javne sednice, jer bi faza većanja verovatno postala znatno kvalitetnija, a samo glasanje bi bilo zaštićeno, s obzirom na to da se u Sudu glasa putem elektronskog sistema, pa bi javnosti bio dostupan samo ishod, ali ne i način glasanja. Stoga se ne vidi zbog čega bi javnost bila uskraćena mogućnosti da kontroliše organ koji kasira zakone, kad je i organ koji ih donosi neprekidno pod budnim okom javnog mnjenja.

• Details
• Contents