Problem pravne prirode poslaničkog mandata u Republici Srbiji
Legal nature problem of the envoy mandate in the Republic of Serbia

Author(s): Miloš B. Stanić
Subject(s): Politics, Law, Constitution, Jurisprudence, Public Law, Government/Political systems, Electoral systems
Published by: Fondacija Centar za javno pravo
Keywords: Public law; legal problem; mandate; envoy; Republic of Serbia; government; political parties; comparative law; electoral system;
Summary/Abstract: Bez političkih stranaka se ne može u savremenim predstavničkim demokratijama, ali se ne može i bez slobodnog poslaničkog mandata. Zbog toga se mora stvoriti takav pravni, a i širi društveni okvir u okviru koga će poslanik imati slobodan mandat uz postojanje određenog stepena frakcijske discipline i solidarnosti. Ovo je nužno za svaku demokratsku zemlju, pa i Srbiju. Uopšteno, u Srbiji poslanik se mora osloboditi suviše jakog „stiska” političkih stranaka. Sa druge strane, mora se stvoriti i mogućnost da birači, parlament kao državni organ i političke stranke sankcionišu one poslanike koji svoju funkciju i poverenu im slobodu zloupotrebljavaju. Sloboda znači i odgovornost. Politički činioci bi morali da budu svesni kolika je važnost slobodnog poslaničkog mandata za razvoj i postojanje demokratije u nekoj zemlji i gde se nalaze granice koje se nikako ne smeju preći. Naravno, njihovi interesi takođe moraju da se zaštite, ali na način da se ne uništi to „jezgro” nevezanog mandata. Konkretno, prilikom eventualne parcijalne revizije Ustava ili prilikom donošenja novog najvišeg pravnog akta u Srbiji, svakako bi se trebalo kloniti normi, kao što je ova predviđena čl. 102 st. 2 Ustava. Takvim normama se ne postiže ništa pozitivno. Čini se ispravnim razmišljanje da je “ustavotvorac nastojeći da nađe obećani lek za partijsku nedisciplinu parlamentaraca i zajamči ga Ustavom, zaboravio i na uzvišena demokratska načela koja je zapisao na samom početku osnovnog akta.” Bolji efekat bi se možda postigao kada bi se zaštita položaja političkih stranaka ostvarivala odredbama parlamentarnog poslovnika, slično kako je to urađeno u Bugarskoj i Mađarskoj. Uostalom, radi se o zemljama koje su nam susedi, a bile su i deo tzv. komunističkog bloka. Na ukrajinsko i portugalsko rešenje ne bi trebalo da se ugledamo. Ukrajinsko rešenje bi predstavljalo korak unazad u odnosu na naše pozitivno pravo. Portugalsko rešenje opet dovodi do suviše jakog uticaja političkih stranaka na poslanika. Zbog toga bi moglo da se ide tim srednjim rešenjem, te da se pre svega normama poslovnika pomire suprostavljeni interesi. Naravno, političkim strankama uvek ostaje mogućnost da u svom internom delovanju, političkim sredstvima kažnjavaju neopravdane promene politike i da na taj način realizuju vanpravnu političku odgovornost poslanika. No, to su već pravila političkog procesa, koji, kao što je navedeno, ne može uvek i do tančina da bude regulisan pravnim normama. Na taj način bi se pomirila dva naizgled suprostavljena cilja. Prvi, da političke stranke, a i volja birača izražena na izborima, budu više zaštićeni od takozvanih „prebega”, a naročito od onih lakomislenih i zlomislenih, jer bi se takvim rešenjima poslanik odvraćao da lakomisleno ili zlomisleno postupa u suprotnostima se politikom koja ga je i kandidivala na izborima. Drugi, poslanici bi, ipak, dobili mogućnost da se odupru volji političkih stranaka i parlamentarnih grupa i da funkciju vrše savesno i odgovorno, štiteći opšti interes, onako kako oni smatraju da bi trebalo to da čine. Ovo bi mogli da čine bez straha da će im prestati funkcija poslanika zbog izraženog neslaganja, odnosno prestanka veze se političkom partijom koja ih je kandidovala na izborima. Na taj način se dobija vreme, a koje je potrebno da bi se razvio odgovarajući nivo političke kulture. Da bi se sve navedeno ostvarilo potrebno je postojanje jedne „ustavne kulture” koja podrazumeva „zainteresovanog i dobro obaveštenog birača, odnos poverenja između birača i predstavnika, predstavnika svesnog da vrši funkciju ne u svoje ime i u svom interesu (interesu stranke ili neke interesne grupe) nego u opštem interesu, svest predstavnika o samoograničenju koje proizlazi iz osećaja odgovornosti itd. Sve ovo su uslovi koji se stvaraju evolucijom, a ne ustavnim ili zakonskim normama (premda one, ako su dobre, svakako imaju udela u tom procesu).” Nakon proteka tog vremena, moglo bi da se razmišlja i o ukidanju tih poslovničkih normi, jer bi do tada trebalo da građani, poslanici i političke stranke više srastu zajedno. Takođe, kada je reč o materiji izbornog zakonodavstva u Srbiji bi trebalo da se razmišlja o izvesnom otvaranju izbornih lista i o uvođenju nekog vida preferencijalnog glasanja. Videli smo da ovakav vid glasanja ne menja bitno stvari, ali je dobro da građani imaju i takvu institucionalnu mogućnost. Tako se postiže, ipak, bar mogućnost da birači i parlamentarci budu povezaniji, odnosno da birači „nagrade” parlamentarca koji je prema njihovom mišljenju svoju funkciju vršio odgovorno. To je jedan od prvih koraka, a oni su često i najteži.

• Details
• Contents