Izborni sistem Srbije: predlozi i kako menjati?
Serbia's electoral system: suggestions and how to change?

Author(s): Milan N. Jovanović
Subject(s): Politics, Law, Constitution, Jurisprudence, Constitutional Law, Public Law, Electoral systems, Evaluation research
Published by: Fondacija Centar za javno pravo
Keywords: Public law; electoral system; reforms; changes; Republic of Serbia; constitution; evaluation;
Summary/Abstract: Da sumiram: veliki broj ideja govori o svesti da izborni sistem nije dobar i da ga treba menjati. On je izrazito redistributivan. Izborni mehanizmi su produkovali hipercentralizovane strukture: dominacija stranačkog vođstva nad predstavnicima je tako snažna da oni ne znaju preferencije onih koji za njih glasaju. Izborni sistem nije ni efikasan jer ne unapređuje uslove za sve. Indikatori međupartijske efikasnosti izbornog sistema pokazuju da je izborni model u Srbiji na ivici hiperreprezentativnosti: građani su zbunjeni velikom i ne profilisanom izbornom ponudom - nema veze između izbornih kampanja i prepoznatljivih aktera za koje se glasa; građani glasanjem ne biraju vladu u skladu sa njihovim preferencijama - ona je plod postizbornih dogovora. Unutarpartijska dimenzija svrstava naš sistem u dominantne partijske sisteme - kandidovanje za predstavničke funkcije je pod snažnim uticajem stranačke elite, birači ne mogu menjati redosled kandidata, glasa se za više od jednog predstavnika. Izborne reforme komparativno posmatrano pokazuju da je izborni sistem Venecuele reformisan zbog hipercentralizovanosti, a Italije i Izraela zbog hiperreprezentativnosti. Naš izborni model ima obe karakteristike tako da postoje inherentni faktori za izbornu reformu. To naravno ne znači da će do nje i doći. Preduslovi su da oni koji uživaju korist od postojećeg sistema imaju volju da moć kojom raspolažu usmere na promene izbornih pravila; da su spremni da se izlože "trošku" i "žrtvuju" znanja i veštine koje su stekli pobeđujući po važećim izbornim pravilima; da su kognitivno sposobni da percipiraju alternativne modele. Međutim, dok predloga za raformu ne manjka, pomenuti faktori nisu sklopljeni. Oni koji mogu nisu spremni da ugroze vlastite pozicije izbornim reformama; neće da menjaju izborna pravila po kojim pobeđuju da bi se izložili riziku učenju i obuci organizacije i aktivista u novim uslovima izborne utakmice; percepcija alternativnih izbornih modela nije potkrepljena konkretnim znanjima uz dodatni strah da bi zalaganje za izborne reforme moglo biti kažnjeno od strane građana koji ih mogu doživeti kao poigravanje sa legtimitetom i podešavanje pravila za vlastitu korist. Zato su propali i dosadašnji reformski pokušaji koji su indukovani idejama i akcijama stručnjaka iz reda akademske zajednice i civilnog društva, ali i stranaka. U lepezi iznetih predloga dominira plediranje za direktan izbor predstavnika od strane građana, stepenovan izborni prag za koalicije, zadržavanje, ali i ublažavanje proporcionalnosti, najčešće kroz mešovite izborne sisteme. Potencijalno registar izbornih mehanizama za rešavanje navedenih problema je mnogo širi: od većinskog izbornog sistema, preko alternativnog glasanja, do sistema prenosivog i neprenosivog glasa. Predložena rešenja deluju realno jer su proizvod istorijskih i kontekstualnih faktora, komparativnih uzora i stranačkih interesa. To su ohrabrujući signali, posebno što dolaze od stranaka kojima alternativni modeli nisu u funkciji maksimalizacije interesa, naprotiv. Očigledno je da su stranke, bar u ovoj fazi zagovaranja izbornih reformi, spremne da žrtvuju kratkoročne prednosti zarad dugoročnijih benefita. Naravno, ni to još nije dovoljan preuslov da se izborne reforme dese. Izborne reforme treba da budu osmišljene i postepene. Treba ih graditi na što širem konsenzusu. Ne samo stranaka, nego i stručne javnosti i posebno građana. Stranke imaju moć da reforme sprovedu ili blokiraju, ali mora se imati u vidu da su u svetu sve češće građani-birači subjekti izbornih reformi i da stranke u taj proces ulaze pod pritiskom javnosti. Razmenom ideja i argumenata, ali i edukacijom, mogao bi se izgraditi ambijent za "događaj-okidač" koji bi izbornu reformu učinio izvesnijom. Stavljanjem izborne reforme u fokus političkog angažmana nekog od agilnih političara, relevantnih stranaka, podršaka medija, stručne javnosti, civilnog sektora mogli bi pokrenuti interakciju političkih elita i masa koja bi izbornu reformu iz faze debatovanja uvela u fazu realizacije. Izborni sistemi nisu svemoćni. Nema idealnog izbornog sistema. Oni nisu univerzalni lek za sve probleme demokratije. Zato dizajneri moraju dobro i precizno percepirati posledice alternativnog modela čak bolje od posledica aktuelnih izbornih pravila. Greške bi mogle obeshrabrujuće delovati za svake dalji pokušaj izbornog re/dizajna. "Đavo se krije u detaljima" - u izbornim sistemima nema trivijalnih promena. Proces izborne reforme institucionalno treba locirati u parlament uz široko učešće relevantnih resora vlade, stručne javnosti, nevladinih organizacija i dobre usluge OEBS-a i institucija EU. Taj parlamentarni forum bi trebalo da napravi plan sveobuhvatne izborne reforme u svim segmentima od tehničkih do suštinskih, kako po ko zna koji put, vreme opet ne bi potrošilo ideje. Rezultat - novi izborni sistem - ne mora se odmah primeniti na prvim izborima. Tako bi se otklonila sumnja da reformatori podešavaju izborni sistem za sebe, a protiv političkih rivala. Mogao bi se primenjivati od narednog izbornog ciklusa. U suprotnom i ovaj talas debatovanja o izbornim reformama pretvoriće se u "govorne vežbe" interesantne psefolozima, privlačne ponekad medijima, a dosadne i često nerazumljive široj javnosti.

• Details
• Contents