Ustavna načela u praksi Ustavnog suda Srbije
Constitutional principles in the practice of the Constitutional Court of Serbia

Author(s): Vladan Petrov, Savo Manojlović
Subject(s): Law, Constitution, Jurisprudence, Constitutional Law, Public Law, Evaluation research
Published by: Fondacija Centar za javno pravo
Keywords: Public law; constitution; Constitutional court; Republic of Serbia; legal principles; practices; evaluation; division of power; supremacy of system laws; free mandate;
Summary/Abstract: „Vrednosti i načela su sastavni deo pejzaža ustavnosudskog presuđivanja, premda je njihov pravni status predmet značajnog sporenja, a njihovo značenje i značaj za sudove se vrlo razlikuju u zavisnosti od nacionalnih granica“. U svakom slučaju, koliko god da je status načela kao legitimnih izvora prava za sudsku interpretaciju sporan, sudije ih smatraju „nezaobilaznim i neophodnim elementom“ rešavanja sporova. U novije doba, krajem 20. veka i dalje, ustavna načela (i pravna načela uopšte) dobijaju nov status i ulogu u ustavnom sudovanju. Ova načela, kad nisu proklamovana ustavom, ustavni sudovi „pronalaze“, „otkrivaju“, „kreiraju“. Ona postaju merilo za ocenu ustavnosti podjednako kao i pozitivne ustavne norme, ali zbog svoje nedovoljne određenosti i fleksibilnosti stvaraju prostor za vrlo kreativna tumačenja ustava. Na taj način, širi se ustavno pravo, koje ne samo da nije sadržano isključivo u ustavnom tekstu i pratećim pravnim aktima ustavnog karaktera, već katkad nema ni neposredno uporište u ustavu – premda se ustavni sudovi trude da stvore fikciju o njihovoj fundiranosti u pozitivnom pravu. Tako se uspostavlja „trougao“ ustavni tekst – ustavni sud – ustavno načelo, u kojem se nije lako snaći, ali je to neophodno da bi se sačuvala celina i konzistentnost ustavnopravnog poretka. To ustavni sudovi stabilnih (Nemačka) ili relativno stabilnih starih i novih ustavnih demokratija (Francuska, Italija, Poljska itd.) čine već nekoliko decenija. U Srbiji, Ustavni sud je počeo da se bavi tumačenjem ustavnih (pravnih) načela u poslednjih nekoliko godina. Pristup Ustavnog suda u ovoj oblasti karakterišu: 1) fragmentarnost; 2) nedovoljno razvijena doktrina; 2) nedoslednost. Ustavni sud se još uvek, u najvećoj meri, zadržava na tumačenju onih načela koja su već definisana Ustavom (načelo podele vlasti – odeljak 4.1) ili onih koja su proklamovana, ali im Ustav ne određuje ni osnovnu sadržinu (načelo jedinstva pravnog poretka – deljak 4.2). Kad pokušava da ustanovi načelo kojeg u Ustavu nema, on to čini postepeno, ali, sa stanovišta pravne argumentacije koju daje, nedovoljno ubedljivo (načelo nadmoći sistemskih zakona – odeljak 4.2). Istina, i srpski Ustavni sud ima „svetle trenutke“ (lucida intervala), kao u slučaju spora o prirodi odborničkih (predstavničkih) mandata (odeljak 4.3). Kad preuzima ulogu „ustavotvorne vlasti“, Ustavni sud to mora činiti pravnom argumentacijom jakom kao „srednjevekovna tvrđava“. U suprotnom, Sud će (o)lako biti optužen za delovanje contra constitutionem. Umesto da štiti, Ustavni sud će povređivati ustavni poredak, a to je nešto što nijedan ustavni sud, bez obzira na okolnosti i sopstveni autoritet, ne sme da čini. To je ona mera sudskog aktivizma koju ne sme da pređe, a da se ne ogreši o osnovno načelo ustavnosudskog delovanja, načelo lojalnosti Ustavu.

• Details
• Contents