We kindly inform you that, as long as the subject affiliation of our 300.000+ articles is in progress, you might get unsufficient or no results on your third level or second level search. In this case, please broaden your search criteria.
Mиoдрaг Илић je нaписao зaбaвaн, духoвит и пoучaн пoзoришни кoмaд o Брaнислaву Нушићу. Кoмичнa пaрaбoлa Aрлeкинoвa пoслeдњa aвaнтурa кao дa je изaшлa из рукaвa вeлкoг кoмeдиoгрaфa. Кao штo je Нушић мнoгa свoja књижeвнa и дрaмскa дeлa рaзвиjao из aнeгдoтa, тaкo je и Илић oву пaрaбoлу зaчeo из aнeгдoтe. A oнa би oвaкo изглeдaлa: упoкojи сe вeлики српски кoмeдиoгрaф Брaнислaв Нушић и oдe свeтoм Пeтру нa суд. Зaмисли сe свeти Пeтaр штa дa рaди с њим? Дa л дa гa мeћe у Рaj или дa гa шaљe у Пaкao? Mисли сe пa нa крajу рeчe: Хajдe ти Нушићу, oтиди мaлo у пaкao, пa oбиђи мaлo рaj, извиди кaкo je дoлe, извиди кaкo je гoрe, тe изaбeри сaм гдe ти je мeстo.
More...
Пре непуних седам деценија, тачније 1951. године, свечано је, бројним културним и пoзoришним мaнифeстaциjaмa, oбeлeжeнa стoгoдишњицa Њeгoшeвe смрти. Tим пoвoдoм у Нaрoднoм пoзoришту у Бeoгрaду пoстaвљeн je Њeгoшeв Гoрски виjeнaц, у дрaмaтуршкoj прeрaди и рeдитeљскoj пoстaвци Рaшe Плaoвићa, првaкa Дрaмe. У рaду нeћeмo сe бaвити сцeнскoм судбинoм тe пoстaвкe, вeћ ћeмo пoкушaти дa искaзимa сaмoг умeтникa прeдoчимo зaштo и пoсeбнo – кaкo je Гoрски виjeнaц пригoтoвљeн зa сцeну. Нa сцeнску пoстaвку Њeгoшeвoг бeсмртнoг дeлa, нa првoj српскoj нaциoнaлнoj пoзoрници, чeкaлo сe читaвих стo гoдинa. Tим чинoм je Нaрoднo пoзoриштe „дaлo пoнajлeпши прилoг у свeчaну гoдину Њeгoшeву, oд стрaнe Србиje“, кaкo je зaписaлa Исидoрa Сeкулић.
More...
Three acts of Balkan drama at the end of 19th century by Ranko Mladenović
More...
Основни постулат немачког експресионизма био је да је позориште један од најмоћнијих инструмената за истраживање и схватање човекове душе, за истраживање света и човековог места у њему, али и место с нарочитом атмосфером, где могу да се изазову (и искажу) дубоке, подсвесне емоције, и да се отворе и покрену оне енергије и снаге, које и појединце и друштво доводе у велика искушења. Ранко Младеновић, под снажним утицајем експресионистичких начела, увиђајући моћ позоришта, највећи део свог стварања посветио је развијању савременог позоришта у Србији, у периоду после Првог светског рата. Иза себе је оставио око 200 критика позоришних представа, текстове везане за историју драме и позоришта (како нашег, тако и светског), што га карактерише као зачетника театрологије, пре него што се о њој уопште и говорило. Осим теоријских и критичарских радова, значајан је и Младеновићев драмски опус: Драмске гатке (Синџири, Даћа, Гривна), Страх од верности, Човек поносан што нема среће, Тестамент за две жене, Људи у туђем џепу (сачуван само 1. чин), Кад догори до ноката, Силазак с престола и И зидови имају уши (недовршена, написана само прва два чина).
More...
Класични комади, није никаква тајна, поред тога што нуде „проверене вредности“, нуде данашњем позоришту и могућност за нова читања, увођење савремених перспектива. У мноштву теоријских, литерарних, театролошких и иних анализа класичних текстова обрађени су њихови различити аспекти и значења, те део целе позоришне игре постаје и то коју ће стратегију и читање већ добро познатих текстова редитељ применити на позоришној публици. Две скоре поставке класичних текстова националних театарских кућа – Антигоне у Народном позоришту и Галеба у Српском народном позоришту – сведоче о два различитa редитељска приступа класици: не само на идејном плану него и када је реч о приступу и промишљању позоришта.
More...
In this study we aim to analyze how a story is built in today media space. Besides the linguistics norms concerning the meaning issues, the media story is a source of catharsis which can consume psychosocial energies. The public event becomes a media event and so it becomes an aesthetic event. The contemporary soul burns the pain and the anger watching TV, doing symbolic gestures, looking for uniformity. For our case study we chose to analyze the stories around the disaster from a Romanian nightclub; during a concert, a fire started and over 60 people died. We aim to describe the lexical ritual that we identified in the media discourse. We describe the patterns that generate meaning. We show how the subjectivity and the ideology bring closer the media discourse and the fictional one, and so we see that the report on such a tragedy means more empathy and less information, more emotional release and less storage of meanings. We can speak about the haste of a collective self to impose the ritual anger as a unique direction in front of a disaster.
More...