Dileme o domašaju načela javnosti u radu Ustavnog suda Srbije
Dilemmas about the principles of the publicity in the work of the Constitutional Court of Serbia

Author(s): Darko Simović
Subject(s): Law, Constitution, Jurisprudence, Constitutional Law, Public Law, Transformation Period (1990 - 2010), Present Times (2010 - today), Corruption - Transparency - Anti-Corruption
Published by: Fondacija Centar za javno pravo
Keywords: Public law; constitution; constitutional court; publicity; transparency; dilemmas; Republic of Serbia; history;
Summary/Abstract: Uporednopravno posmatrano dominira rešenje tajnosti faze većanja i odlučivanja u ustavnom sudu. Sagledano iz te perspektive, promene u praksi rada Ustavnog suda Srbije, u pogledu domašaja načela javnosti, mogu se tumačiti i kao prihvatanje uobičajenih standarda na polju ustavnog sudovanja uzornih demokratskih pravnih sistema. Ipak, premda postoje uverljivi razlozi da većanje i glasanje sudija treba da bude daleko od očiju javnosti čini se da, posmatrano iz vizure Ustavnog suda Srbije, pretežu argumenti za prihvatanje ekstenzivnog tumačenja domašaja javnosti rada ovog organa. Prvo, načelno govoreći, s obzirom na to da su dugi niz godina sve sednice Ustavnog suda Srbije bile dostupne oku javnosti, restriktivnije poimanje domašaja načela javnosti narušava princip stečenih prava. Naime, uskraćivanjem mogućnosti javnom mnjenju da se upoznaje sa tokom i kvalitetom većanja i odlučivanja sudija, umanjuje se kapacitet biračkog tela da na adekvatan način politički sankcioniše one koji su odgovorni za konstituisanje i sastav ustavnog suda. Drugo, sama priroda ustavnosudske funkcije opravdava poseban pravni režim načela javnosti. Ne postoji višestepenost ustavnog sudovanja i budući da su donete odluke konačne i izvršne, javno mnjenje je jedini mogući vid demokratskog nadzora nad ostvarivanjem ove državne funkcije. Osim toga, „predmet ustavnog spora je pitanje ustavnosti normativnog akta. Ustavni spor ne teži da udovolji zahtevu jednog ili drugog učesnika u sporu, već da prema načelu materijalne istine utvrdi ono što odgovara objektivnom pravu. Ustavni spor je, prema tome, objektivni spor u kome se za razliku od subjektivnog spora rešava pitanje objektivnog prava, pri čemu nije od presudne važnosti da se odbije ili prihvati zahtev predlagača ili inicijatora, već da se reši pitanje ustavnosti, odnosno zakonitosti”. Za razliku od redovnog pravosuđa, ustavni sud nije vezan razlozima koje navodi predlagač, već je njegov zadatak da na osnovu svih relevantnih činjenica, do kojih može i sam doći, konačno odgovori na pitanje da li je došlo do povrede Ustava ili ne. Ujedno, u pojedinim pravnim sistemima, kao i u Republici Srbiji, i ustavni sud može samoinicijativno da pokrene postupak kontrole ustavnosti. Istovremeno, javnost rada ovog organa treba da obezbedi odgovarajući legitimitet ustavnom sudu, budući da je njegova funkcija da kontroliše predstavničko telo koje raspolaže neposrednim političkim legitimitetom. Zadobijanje autoriteta u odnosu na nosioce zakonodavne i izvršne vlasti ne može se ostvariti ukoliko se sudije svesno sakrivaju od očiju javnosti, praveći od ovog organa svojevrsno ekskluzivno tajno društvo. Trend ka restriktivnijem poimanju načela javnosti rada se može tumačiti i kao gest slabosti aktuelnog sastava Ustavnog suda. Treće, dosledno sprovođenje načela javnosti u radu Ustavnog suda bi doprinosilo njegovoj postepenoj afirmaciji, budući da u političkom sistemu Srbije ovaj organ nije prepoznat kao autentičan i pouzdan zaštitnik Ustava. Mada su, gledano sa stanovišta normativnog okvira, ustanovljena snažna institucionalna jemstva za obezbeđivanje nezavisnosti i samostalnosti Ustavnog suda Srbije, ovaj organ, počev od povratka liberalno-demokratskom konstitucionalizmu, nije ostvarivao svoju misiju. „Politika je umesto ustava, uz preovlađujući uticaj izvršne vlasti, često bila vodilja ustavnom sudu i to kada se radilo o politički najvažnijim i pravno najzahtevnijim odlukama“. Umesto da bude lojalan ustavu, Ustavni sud Srbije je već poslovično preobražen u „uslužni sud“ (Marko Pavlović), jer „nisu izostajale ni manje ili više tihe kolaboracije, pa ni svojevrsno savezništvo ustavnog suda ili pojedinih njegovih sudija sa nosiocima političke vlasti, posebno sa organima koji ih predlažu ili odabiraju, ili u koje po isteku mandata očekuju da se vrate“. Četvrto, dosledno sproveden princip javnosti rada značajno bi pomogao obezbeđivanju nezavisnosti i samostalnosti sudija. Doduše, tako ne misli sudija Slijepčević koji apostrofira da „javno iznošenje argumenata i stavova o predlogu odluke nesumnjivo vodi uspostavljanju psihičkog stanja koje sputava sudiju da bez ikakvog tereta odgovornosti iznese svoje argumente za ili protiv prihvatanja“. Ipak, javnost može biti jedini delotvoran zaštitnik nezavisnosti Ustavnog suda. Nosioci političke vlasti po pravilu tajnovito, vaninstitucionalnim sredstvima utiču na rad sudija. Naivna je iluzija verovati da će tajnost sednica o većanju i glasanju onemogućiti zainteresovane nosioce političke vlasti da saznaju stavove pojedinih sudija o konkretnom ustavnom sporu. Budući da su sudije Ustavnog suda izrazile spremnost da čine neprobojnu branu od povreda Ustava, od njih se očekuje da, pored nužnih stručnih i moralnih kvaliteta, poseduju i nesvakidašnju građansku kuraž. Otuda, potpuno transparentan rad Ustavnog suda treba da podstiče vrline sudija, a ujedno i da odvraća potencijalne kandidate za buduće sudije ukoliko nisu spremni da pokažu nepokolebljivu doslednost i hrabrost u odbrani Ustava. Peto, javnost svih sednica Ustavnog suda bi trebalo da doprinese i podizanju kvaliteta rasprave, a ujedno i donetih odluka. Prema Kosti Čavoškom, Ustavni sud Srbije odlikuje „odsustvo svakog teorijskog rasuđivanja koje bi dovelo do uobličavanja odgovarajućih doktrina, koje bi obavezivale sam ustavni sud i omogućile stvaranje svojevrsnog precedentnog prava“. Skromno obrazloženje odluka zasnovano na metodu „objektivne interpretacije, pre svega, na doslovno jezičko značenje ustavnih normi“, navodilo je na kritike da vodi „samo do besplodnog `gomilanja ustavnih normi` (Vesna Rakić-Vodinelić), pukog `pozitivizma golih reči`, a ne do dubljeg, slojevitog i višedimenzionalnog utvrđivanja pravog značenja ustavnih normi“. Prema tome, bar kada je o Srbiji reč, budno oko javnosti bi trebalo da bude neprestana opomena sudijama da svojoj dužnosti pristupaju daleko odgovornije, savesnije i stručnije, da bi i odluke Ustavnog suda uistinu razvijale objektivno ustavno pravo. Šesto, potpuna transparentnost rada Ustavnog suda trebalo bi da doprinese i kvalitetnijem odabiru sudija. Političke institucije koje su nadležne za izbor sudija Ustavnog suda nisu na savestan i odgovoran način pristupile toj svojoj dužnosti, budući da su umesto ustavnog zahteva o „istaknutom pravniku“ kao uslovu za izbor sudija očigledno pretezali neki drugi razlozi. Uostalom, sam proces odabira sudija je proticao u znaku raspodele političkog plena. Primera radi, listu od deset kandidata Narodna skupština je sastavila tako što je svaka poslanička grupa predložila unapred dogovoreni broj kandidata. U ovom preraspodeljivanju kandidata nije učestvovala politička stranka predsednika Republike, tako da se opravdano pretpostavlja da su deset kandidata koje je predložio šef države zapravo predlog te političke stranke. Osim ove primedbe, primetno je da je čitav izborni postupak obeležila netransparentnost, jer se odabir kandidata odvijao daleko od očiju javnosti, a ovlašćeni predlagači se nisu ni najmanje potrudili da obrazlože na osnovu kojih to profesionalnih kvaliteta nominovani kandidati zaslužuju da budu okvalifikovani kao istaknuti pravnici. No, ukoliko se to moglo i očekivati od nosilaca političke vlasti, postojala je nada da će bar izbor pet sudija od strane Vrhovnog kasacionog suda proteći bez upliva politike i uz dosledno pridržavanje principa stručnosti kao najbitnijeg merila pri odabiru sudija. Međutim, ispostavilo se da je taj deo Ustavnog suda, koji je pri tome izabran bez ikakvog uvida javnosti, „stručno najsporniji, a politički najpodobniji (...) pošto su se prilikom njihovog izbora, pored stranačkih, uplele i rođačke veze“. Iznete konstatacije na pravi način potvrđuju i reči sudije, a u prvi mah i predsednice, Ustavnog suda Bose Nenadić (2007-2010): „Dosadašnja praksa izbora, odnosno imenovanja (ne samo u parlamentu) pokazuje da se za pojedine predložene kandidate, sem formalnih uslova (...), teško moglo reći da se radilo o ’istaknutom pravniku’, odnosno licu koje je, pre svega, pravničkoj javnosti, poznato po stručnosti i znanju. Bilo je i slučajeva da upravo otpadnu oni kandidati sa liste koji su ne samo u stručnoj, odnosno pravničkoj, već i opštoj javnosti prepoznatljivi kao pravni stračnjaci i za koje se osnovano, na osnovu objektivnih merila moglo ustvrditi da spadaju u vrhunske pravnike, odnosno da uživaju ugled priznatog pravnog stručnjaka u zemlji“. Aktuelni sastav Ustavnog suda nadahnjuje na uverenje da ustavno rešenje o reizbornosti sudija dodatno opravdava uvođenje opšte javnosti na sve sednice Ustavnog suda. Postojeće ustavno rešenje oslabilo je institucionalna jemstva nezavisnosti Ustavnog suda, jer kako se ističe u teoriji „pretnja nezavisnosti bila bi, naravno, kad bi postojalo pravo ponovnog izbora (...) Tada sudija može biti sklon tome da donosi odluke koje će pripomoći njegovom ponovnom izboru“. Umesto mogućnosti reizbora trebalo je predvideti duži, jednomandatni izbor sudija. Uostalom, komparativno iskustvo je ukazalo da ustavni sudovi imaju najviše uspeha kada se formiraju od sudija koji imaju visoke pravničke kvalifikacije i koji su imenovani na dug mandatni period, bez mogućnosti reizbora. S obzirom na to da ustavotvorac Srbije nije postupio dovoljno mudro i u skladu sa komparativnim iskustvom, opšta javnost svih sednica Ustavnog suda je način da se rad ovog organa u potpunosti učini transparentnim i da se tako neutrališu moguće negativne posledice reizbornosti sudija. Naime, otvaranjem za javnost sednica o većanju sudija, javnom mnjenju bi se omogućilo da sagleda u kojoj meri su izabrane sudije zaista „istaknuti pravnici“ koji su kadri da opravdavaju taj svoj kvalitet na delu. Sudije ne samo da će morati da budu pripremljenije za sednice, već će do punog izražaja doći i to koliko savesno i odgovorno pristupaju većanju, a u kojoj meri prihvataju već unapred dodeljenu im ulogu. Naime, „kada sudije ustavnog suda odlučuju o konformnosti neke norme sa ustavnom normom, često je dovoljno da to čine po vlastitoj savesti, znanju i sposobnosti; dakle, ne toliko prema ustavu, nego prema vlastitom razumevanju ustava“. Uostalom, to je prilika da se demistifikuje rad ustavnog suda i da se razotkriju stručni potencijali svakog sudije. Premda same sudije ne podležu odgovornosti, ukoliko se pokaže da neki od njih nisu dorasli funkciji na koju su imenovani, političku odgovornost će snositi nosioci vlasti koji su učestvovali u njihovom izboru. Ujedno, nosioci političke vlasti će biti prinuđeni da pažljivije pristupe odabiru sudija, odnosno da ne reizaberu one sudije koje su pokazale nestručnost ili koje su lojalnost ustavu zamenili za lojalnost aktuelnoj politici. Suština ustavnosudske funkcije je depolitizovanje, odnosno rešavanje ustavnih sporova, bez obzira na to koliko političkih elemenata nose u sebi, pravnim, a ne političkim rezonovanjem. Da je bilo valjane selekcije sudija ne bi se desilo da doskorašnji predsednik Ustavnog suda, Dragiša Slijepčević (2011-2014), dopusti sebi da oponente njegovog načina razmišljanja o načelu javnosti rada Ustavnog suda počasti tvrdnjom da su „svoj profesionalni kredibilitet stavili u službu nečasnih ciljeva“ i da je njihovo rezonovanje „zdravom umu nepojmljivo“. Ove reči svedoče o jednom rigidnom i netolerantnom duhu kome nije mesto u Ustavnom sudu. Upravo zbog takvih ispada, javnom mnjenju je neophodno omogućiti da neprestano bude u prilici da se upoznaje sa likom i delom ljudi kojima je na brigu poverena misija čuvara Ustava.

• Details
• Contents