Institucionalna jemstva sudijske (ne)zavisnosti u Republici Srbiji
Institutional guarantees of judicial (non) dependence in the Republic of Serbia

Author(s): Darko Simović
Subject(s): Law, Constitution, Jurisprudence, Constitutional Law, Public Law
Published by: Fondacija Centar za javno pravo
Keywords: Public law; constitution; judiciary; independence; institutions; institutional guarantees; legal framework; Republic of Serbia;
Summary/Abstract: Zaštita nezavisnosti sudstva predstavlja ključni imperativ svakog koncepta vladavine prava. Uspostavljanje čvrstih de jure garancija nezavisnosti sudstva jeste samo prvi korak ka uspostavljanju prave, de facto nezavisnosti sudstva. U Republici Srbiji su primetna takva nastojanja, ali kao nužnost se nameće korigovanje postojećeg pravnog okvira. Paradoksalno je da se upravo u najvišem pravnom aktu nalaze sistematske i strukturalne prepreke nezavisnom položaju sudova. Naime, Ustav iz 2006. godine po nekim svojim rešenjima predstavlja akt kojim se narušavaju i devalviraju već dostignuti standardi nezavisnosti pravosuđa. I pored konstitucionalizacije posebnog organa koji treba da obezbedi nezavisnost i samostalnost sudija (Visoki savet sudstva), ustavotvorac nije u potpunosti uspeo da eliminiše uticaj predstavničkog organa, kao političkog tela, na izbor sudija. Dekonstitucionalizacija razloga za njihovo razrešenje čini sudije podložnijim uticajima zakonodavne i izvršne vlasti. Osim toga, reforma pravosuđa koja je podrazumevala reizbor svih sudija obesmislila je standard stalnosti sudijske funkcije i unela pravnu neizvesnost, čineći pravosudni sistem ranjivim i podređenim političkim organima. Analiza institucionalnog okvira navodi na zaključak da bi značajni pomaci de lege ferenda u Republici Srbiji mogli biti napravljeni. Kao prvo, da bi se obezbedila istinska stalnost sudijske funkcije trebalo bi isključiti probni izborni period koji je predviđen u trajanju od tri godine i ustanoviti jednu vrstu “probnog rada” uz sudiju profesionalca, ali bez stupanja na dužnost. Jer, ideja reizbora sudija je u logičkoj suprotnosti sa institutom stalnosti sudijske funkcije i principom nezavisnosti sudstva.U tom pravcu već su učinjenici koraci uspostavljanjem Pravosudne akademije. Međutim, ukoliko se istraje u nastojanju da postoji probni izborni period sudija, jer i takvo institucionalno rešenje ima određeno opravdanje, snažnije jemstvo nezavisnosti sudijske funkcije bi podrazumevalo produžavanje prvog mandata izbora sudija sa tri na pet ili šest godina. Takođe, o čemu je već pisano, sudije bi nakon isteka tog prvobitnog izbornog perioda mogli automatski da stiču stalnost sudijske funkcije, pri čemu bi se nezavisnom pravosudnom organu, Visokom savetu sudstva, prepustila mogućnost da u relativno kratkom vremenskom intervalu ukaže na postojanje unapred predviđenih razloga koji ukazuju da jedno lice nije dostojno obavljanja sudijske funkcije i da ga razreši dužnosti. Drugo, valjalo bi razmišljati i o promeni načina izbora izbornih članova Visokog saveta sudstva, kako bi se sprečili mogući posredni politički uticaji prilikom izbora sudija i prestanka funkcije sudija. Naime, pored Narodne skupštine bilo bi nužno uključiti bar još jedan državni organ u postupak izbora izbornih članova Visokog saveta sudstva. Treće, kako sudije ne bi konstantno bile izložene “vetrometini” nužno je restriktivnije postaviti razloge za njihovo razrešenje. Korišćenje pravnih standarda, poput “nesavesnog” postupanja, u ovako delikatnim pitanjima sigurno ne može biti garancija nezavisnosti sudstva. I na kraju, kao četvrto, da bi sudstvo zaista bilo nezavisno, nužno je obezbediti istinsku materijalnu nezavisnost sudija, možda stvaranjem jedne vrste fiksnog budžeta, koji će ostati izvan domašaja predstavničkog tela. Nesumnjivo je da osim institucionalnih jemstava nezavisnosti sudstva, možda i pretežniji značaj ima politička kultura. Reč je o nepisanom moralno-političkom principu koji mora ostati neprikosnoven u svim ustavnim reformama i reformama pravosuđa. U tom smislu, bez obzira na postojeća institucionalna rešenja, neophodno je razvijati političku kulturu i ustavni moral koji podrazumevaju bezizuzetno poštovanje neprikosnovenosti principa nezavisnosti sudstva. Kako je već naglašeno, treba stvoriti takav politički ambijent koji će dopustiti sudijama da se osećaju neprikosnoveno i nedodirljivo, da bi bili u stanju da budu lojalni sledbenici pravde i pravičnosti u svom pozivu. Jer, sloboda i nezavisnost se zadobijaju prvenstveno u ljudskoj duši, a institucionalna rešenja mogu biti samo podrška osvajanju jednog takvog osećaja.

• Details
• Contents