Slabosti institucionalnih garantija nezavisnosti Ustavnog suda Srbije
Weaknesses in the Institutional Guarantees of Independence of the Constitutional Court of Serbia

Author(s): Darko Simović
Subject(s): Law, Constitution, Jurisprudence, Constitutional Law, Public Law, Evaluation research, Transformation Period (1990 - 2010), Present Times (2010 - today)
Published by: Fondacija Centar za javno pravo
Keywords: Public law; constitution; Constitutional court; independence; guarantees; weaknesses; Republic of Serbia; history; evaluation;
Summary/Abstract: Normativno posmatrano ispunjen je najveći broj institucionalnih pretpostavki za postojanje nezavisnog i delotvornog Ustavnog suda u Republici Srbiji. Ipak, Ustavni sud nije ostvario svoju misiju nepokolebljivog zaštitnika ustavnosti. Autoritet ovog organa u međuvremenu nije popravljen, tako da se ne može očekivati da će u nekoj bliskijoj budućnosti Ustavni sud zadobiti samostalnost koja će obezbediti neutralnost i objektivnost u politički najosetljivijim slučajevima. Dosadašnje iskustvo ukazuje da je ispolitizovan i sam izbor sudija Ustavnog suda, a takođe i njegov potonji rad. Postavlja se pitanje na koji način je moguće korigovati postojeće nedostatke institucionalnih garantija nezavisnosti ustavnosudske funkcije. Nesumnjivo, prvi uslov koji bi trebalo ispuniti je obezbeđivanje transparentnog postupka izbora sudija ustavnog suda. U SAD, primera radi, izbor sudija Vrhovnog suda je glavni medijski i politički događaj. Upravo zbog toga što je biračko telo sve vreme upoznato sa tokom izbornog postupka nadležni organi, pre svega šef države koji nominuje kandidate, su prinuđeni da vode računa o ličnim i profesionalnim karakteristikama budućih sudija. U suprotnom, ukoliko bi se na neodgovoran način pristupilo izboru novih sudija Vrhovnog suda, to bi nesumnjivo bilo politički sankcionisano na narednim izborima za predstavničke institucije. Za razliku od SAD, izbor sudija ustavnih sudova u Evropi nema rang glavnog medijskog događaja. U takvim okolnostima, gde se izbor sudija odvija daleko od očiju javnosti, politička kultura igra presudnu ulogu. Naime, veoma je bitno da organi koji učestvuju u izbornom procesu imaju svest o tome da za sudije budu birani nepotkupljivi, moralno besprekorni ljudi dokazanih profesionalnih kvaliteta, a ne poslušnici, bez moralnog integriteta, jer takvi ljudi nisu saveznici pravde, već saveznici političkih moćnika, kako sadašnjih, tako i svih potonjih. Da bi se obezbedio što transparentniji postupak izbora neophodno je predvideti i javni konkurs za popunu upražnjenih mesta u ustavnom sudu. Osim toga, postojanje javnih razgovora sa kandidatima takođe je način da postupak izbora bude transparentan, jer ovlašćeni predlagači neće moći da izvan vidokruga javnosti provuku svoje podobne kandidate. Pored svega toga, trebalo bi predvideti tajnost glasanja u postupku izbora sudija ustavnog suda, jer bi takvo institucionalno rešenje doprinelo da parlamentarci glasaju po svojoj savesti, a ne po nalozima svog partijskog rukovodstva. Jedan od bitnih nedostataka normativnog okvira Srbije je taj što ovlašćeni organi predlaganja i izbora sudija ustavnog suda nisu sankcionisani ukoliko manipulišu izbornim procesom i odlažu sam izbor sudija. Dakle, neophodno je detaljno urediti postupak izbora sudija da se ne bi desilo, kao što je to bio slučaj u dva navrata, da Ustavni sud Srbije ne funkcioniše zato što nema dovoljan broj sudija. U ovom kontekstu primer za ugledanje može biti institucionalni okvir Slovenije koji predviđa precizne rokove za preduzimanje radnji koje čine postupak izbora sudija Ustavnog suda. Obavezujući rokovi za popunu upražnjenih mesta sudija Ustavnog suda onemogućavaju blokiranje rada ovog organa. U tom smislu, ustavni sud se štiti „i tako što će mu se omogućiti što brže konstituisanje, upotpunjavanje, a time i rad uopšte“. Ustavno rešenje koje predviđa učešće sve tri grane državne vlasti u izboru sudija ustavnog suda ne bi trebalo menjati, jer se tako ipak umanjuju mogućnosti za politizaciju izbornog procesa. Većoj nezavisnosti Ustavnog suda bi svakako doprinela ustavna promena koja bi predvidela kvalifikovanu, dvotrećinsku većinu za nominovanje i izbor sudija od strane parlamenta. Na taj način, parlamentarne političke stranke bi bile prinuđene da tragaju za kvalitetnim kandidatima koji bi bili prihvatljivi i za pozicione i opozicione stranke. Takav ambijent svakako nije pogodan za izbor sudija bilo koje ideološke krajnosti, što je uostalom i jedna od naznačajnijih vrlina ovakvog institucionalnog rešenja. Neminovnost pronalaženja kompromisa između glavnih političkih rivala svakako doprinosi razvijanju političke kulture u još uvek mladim i nestabilnim demokratskim sistemima. Naposletku, kako se ističe, izbor sudija ustavnog suda nije ništa manje bitan od samih ustavnih promena, tako da se sa punim opravdanjem za izbor sudija može tražiti ona većina koja se traži i za promenu ustava jedne države, a to je u slučaju Srbije dvotrećinska većina. Umesto mogućnosti reizbora, trebalo bi predvideti duži, jednomandatni izbor sudija. U teoriji je zapaženo da su svetli primeri upravo oni ustavni sudovi koji se sastoje od sudija koje imaju visoke pravničke kvalifikacije i koji su imenovani na dug mandatni period, bez mogućnosti reizbora. Nesumnjivo, mogućnost reizbora stvara dodatne rizike od politizovanja rada ustavnog suda, jer će sudije nastojati da poželjnim vladanjem obezbede novi mandat. Primerena dužina mandata u slučaju nepostojanja mogućnosti reizbora bi mogla biti 12 godina, kao što je to slučaj u Nemačkoj. U ovom kontekstu poučne mogu biti reči bivšeg sudije Ustavnog suda Nemačke, Ditera Grima (Dieter Grimm): „Mislim pre svega da je ograničeni mandat dobra stvar u poređenju sa sistemom u Sjedinjenim Državama. Često čujem od advokata u Sjedinjenim Državama da je to pretnja nezavisnosti sudstva, koju ja ne vidim. Pretnja nezavisnosti bila bi, naravno, kad bi postojalo pravo ponovnog izbora... Tada sudija može biti sklon tome da donosi odluke koje će pripomoći njegovom ponovnom izboru“ . Od vanpravnih faktora koji dakako ne doprinose nezavisnosti i samostalnosti Ustavnog suda su i procesi prezidencijalizovanja političkog sistema i marginalizovanja predstavničkog tela. Naime, imajući u vidu da se, po pravilu, podudaraju predsednička i parlamentarna većina, jasno je da dolazi do koncentrisanja političke vlasti u rukama lidera vodeće političke stranke. Umesto ravnoteže u sistemu vlasti, primat preuzima egzekutiva, tako da institucionalni mehanizmi koji obezbeđuju učešće sve tri grane državne vlasti u izboru sudija ustavnog suda bivaju obesmišljeni. Međutim, na ove političke procese se ne može uticati. Institucionalna rešenja sama po sebi ne mogu biti dovoljna osnova za konstituisanje respektabilnog ustavnog suda, već samo mogu pripomoći njegovom afirmisanju. Pored adekvatnih institucionalnih pretpostavki za samostalnost i nezavisnost ustavnog suda neophodno je da postoji odgovarajući politički ambijent koji će sudijama ulivati sigurnost da, bez ikakvog straha od mogućih nedozvoljenih uticaja i pritisaka, mogu da delaju po svojoj profesionalnoj savesti. S obzirom na to da institucionalni okvir ima ograničen domašaj, ali i činjenica da politički procesi ne idu u prilog stvaranju nezavisne i samostalne ustavnosudske funkcije, neophodno je snaženje ustavnog morala. Ovaj nadpravni pojam podrazumeva da glavni politički akteri treba da doživljavaju ustav kao akt čiji smisao postojanja nije u dekorisanju političkog poretka, već u ograničenju državne vlasti radi očuvanja ljudskih prava. Ipak, razvijanje takve političke kulture je proces koji zahteva vreme i strpljenje.

• Details
• Contents