Pravni i društveni aspekti krivičnog dela nasilje u porodici u Republici Srbiji
Legal and Social Aspects of the Criminal Offense of Domestic Violence in the Republic of Serbia

Author(s): Nikola Pantelić
Subject(s): Law, Constitution, Jurisprudence, Constitutional Law, Criminal Law, Public Law, Criminology, Studies in violence and power, Family and social welfare
Published by: Fondacija Centar za javno pravo
Keywords: Public law; constitution; criminal law; legislation; domestic violence; Republic of Serbia;
Summary/Abstract: Ukoliko se pogledaju neki rezultati sprovodenog istraživanja izrečenih krivičnih sankcija za krivično delo nasilje u porodici u periodu od 2002. do 2010. godine mogu se uočiti jasni obrisi nadiruće resocijalizacije, prisutne i kod drugih krivičnih dela. Najčešće izrečena sankcija je ujedno i najpopularnija mera upozorenja - uslovna osuda, koju je sud izrekao u čak 67% slučajeva. Njen nezvanični oponent - kazna zatvora izrečena je u svega 11% slučajeva. Mera bezbednosti, prevashodno lečenje alkoholičara je izricana od strane sudova u 7% slučajeva. Jedna od efikasnijih i za većinu građana neprijatnijih krivičih sankcija (makar u trendu resocijalizacije, gde je izricanje zatvorske kazne ravno senzaciji) novčana kazna, je bila izrečena u 15% slučajeva, što je trend koji bi, eventualno, mogao da se proširi na račun mere upozorenja – uslovne osude, uprkos prigovoru da će teret sankcije izražen u novcu, jednim delom opteretiti i oštećenog (tačnije celu porodicu), čime će biti dvostruko pogođen; posledicom krivičnog dela i štetnim dejstvom krivične sankcije. Uprkos malom broju izrečenih zatvorskih sankcija, koji se ispoljava i kod ovog krivičnog dela, smatram da bi intenziviranje zatvorskih sankcija, osim kod teških oblika krivičnog dela, imalo loše posledice, posmatrano sa sociološkog aspekta. Već je bilo reči o svojevrsnom “situacionom” karakteru krivičnog dela nasilje u porodici, gde se, povremeno i iz “najboljih osećanja” i njihovog neumesnog stavljanja na znanje članu porodice proizilazi biće krivičnog dela. S druge strane, čak i tamo gde je porodično nasilje produkt bahatosti minule ljubavi i sl. članovi porodice najčešće žele da iz viših interesa očuvaju tu zajednicu, nadajući se da će se takvo stanje promeniti. Zatvorska kazna i trajni žig člana porodice (koji žigoše, poput novčane kazne i čitavu porodicu), odnosno negativne posledice koje kazna zatvora nosi sa sobom (ekonomsko slabljenje položaja porodice usled gubitka posla, te protezanje tog problema i nakon povratka osuđenog iz zatvora, koji usled kriminogene prošlosti ne može lako da pronađe zaposlenje, sramota i sl.) će otežati porodičnu resocijalizaciju i udaljiti ih od „novog početka”. Osnivanje međuresornih radnih grupa, tendencija da se u većim tužilaštvima formiraju posebna odeljenja čija će nadležnost biti isključivo procesuiranje nasilja u porodici, obučavanje i upoznavanje svih državnih službenika i funkcionera koji uzimaju učešće prilikom rasvetljavanja i gonjenja učinilaca ovih krivičnih dela sa filigrantskim (prevashodno psihološkim) pojedinostima koje postoje kod porodice izložene internom nasilju, rasprostranjena medijska kampanja u vezi prepoznavanja žrtava i alarmiranja nadležnih organa, te mnogobrojne akcije NVO sektora koji se već dve decenije intenzivno bavi ovim pitanjem, samo su neki od pokazatelja da je srpsko društvo na dobrom putu da se suprotstavi nasilju u porodici.

• Details
• Contents