Author(s): Ivan Duzlevski / Language(s): Serbian
Stigmatizacija od strane društvene zajednice, nekažnjena tabloidizacija suđenja od strane sredstava javnog informisanja, čime se na prizemnom, tabloidnom nivou iznose detalji o svedočenju žrtve i o njenom ličnom i porodičnom životu, te ataci odbrane poput onih da zašićeni svedoci svedoče po diktatu, zarad imovinske ili druge koristi i nedopustivo mešanje organa izvršne vlasti, svakako obeshrabruju žrtve da slobodno, potpuno i istinito svedoče, čime se sve ukupno relativizuje svrha procesuiranja učinilaca krivičnih dela i otupljuje oštrica mača boginje pravde. Baš zbog toga, prvi i osnovni korak u zaštiti svedoka morala bi biti zaštita života i ličnosti svedoka, njegove privatnosti i drugih osnovnih ljudskih prava. Ako takva premisa važi u prvom redu za prava okrivljenog, što je predmet stalnih javnih povika i proklamacija, onda bi to tek moralo obvezivati sve društvene činioce kada je u pitanju osoba koja otkriva krivično delo i doprinosi kažnjavanju njegovih učinilaca. Samo tako dolazimo do materijalne istine, i što je posebno značajno, bez povrede prava na odbranu. Pažljivo pripremljena i vođena podrška svedoku-žrtvi od strane organa koji rukovodi postupkom (policijskih službenika, kasnije javnog tužioca i sudija), od prvog kontakta nužan su preduslov za dobijanje kvalitetnog svedočenja. Pod zaštitom ovde se ne misli samo na procesne mere zaštite, već na poseban tretman u sudnici kojim se uvažava trauma i osetljiv status svedoka, kojim se on ohrabruje da svedoči slobodno i potpuno. Na prvi pogled, sasvim logično se čini da je svedok tokom krivičnog postupka najugroženiji upravo tokom faze unakrsnog ispitivanja, kada njegov kredibilitet (tj. ličnost) i sam iskaz napadaju zastupnici odbrane. Zaštita se ovde obezbeđuje relativno jednostavno, primenom pojedinih procesnih zaštitnih mera, dobrom psihološkom pripremom i informisanjem svedoka o onome što može očekivati tokom ispitivanja, zabranom suda da se pitanja svedoku postavljaju neposredno, provokativno, maliciozno i tome slično. Ponekad, neočekivano, ozbiljna pretnja po sigurnost svedoka nastaje kada pomenuta podrška organa postupka izostane. Do toga može doći čak i nesvesno, usled nesmotrenog i nepažljivog postupanja predstavnika policije, tužilaštva ili suda tokom procesa. Reakcija koja bi usledila bilo bi zatvaranje svedoka u sebe i verovatni gubitak važnog dokaznog sredstva za tužilaštvo. Uporedivši ovo sa izmenjenom, daleko odgovornijom procesnom ulogom tužioca, nema dvojbe da je upravo ovaj procesni subjekt najzainteresovaniji, ali i najodgovorniji, da sud odgovarajuće mere zaštite svedoka usvoji i da se one u praksi i sprovedu. Takva zaštita se kreće u širem rasponu, počev od zaštite od zastrašivanja i pretnji, pa do fizičke zaštite života svedoka i njegovih najbližih. Do uvođenja tužilačke istrage u Srbiji, svedoci i oštećeni su imali podršku stručne Službe pri posebnim odeljenjima Višeg suda u Beogradu, kako tokom istražnog, tako i tokom glavnog krivičnog postupka, kao i u postupcima po zamolnicima inostranih pravosudnih organa. Uvođenjem koncepta tužilačke istrage prekinut je kontinuitet u pružanju profesionalne podrške u fazi istrage. Trebalo bi nastaviti sa formiranjem službi tog tipa pri javnim tužilaštvima i sudovima širom zemlje uz jačanje stručnih, tehničkih i infrastrukturnih kapaciteta. Nastavak kontinuirane obuke nosilaca pravosudnih funkcija i advokata u vezi sa sekundarnom viktimizacijom i doslednom primenom mera procesne discipline na glavnom pretresu, analiza i reforma sistema zaštite unutar nadležnih policijskih institucija, mehanizmi stvarne kontrole rada policije u rukama javnog tužioca a ne isključiva odgovornost neposredno nadređenom policijskom starešini, zatim poboljšanje i jačanje međunarodne saradnje, unapređenje normativnog okvira, jačanje institucionalnih kapaciteta i bolja međusobna koordinacija nadležnih državnih organa uključenih u sistem zaštite svedoka i podršku oštećenim licima, svakako moraju ostati prioritetne strateške smernice. Svaki neuspeh na polju zaštite svedoka nije tragičan samo za pravilno okončanje krivičnog postupka koji je u toku. On ima i šire negativno dejstvo, jer obeshrabruje sve druge koji nešto znaju o zločinu da o istom progovore javno, kao i dejstvo pro futuro, jer svedok odbija svaku dalju saradnju sa tužilaštvom u otkrivanju i gonjenju ostalih učinilaca i drugih dela ili tragova. Opredeljenje Republike Srbije za nastavak procesa pridruživanja Evropskoj uniji i implementacija principa i standarda evropskog prava u srpski pravni sistem, sa sobom će u oblasti procesne i vanprocesne zaštite svedoka i žrtava krivičnih dela doneti nove izazove za srpsko pravosuđe. Usvojeni pravni okviri za postizanje zacrtanih ciljeva na tom putu, pre svih Nacionalna strategija reforme pravosuđa za period 2013-2018. godine, Akcioni plan Ministarstva pravde Republike Srbije za poglavlje 23 i Nacionalna strategija za procesuiranje ratnih zločina za period 2016-2020. godine, predstavljaju dobru polaznu osnovu za poboljšanje sistema zaštite svedoka i podrške oštećenima licima u Srbiji. Uostalom, to je i jedan od nekoliko strateških ciljeva u reformi srpskog pravosuđa. Efikasan i funkcionalan sistem zaštite i podrške svedocima i oštećenima predstavlja jedan od temelja vladavine prava u modernim demokratskim društvima. Shodno tome, dostignuti nivo takve zaštite i podrške jedan je od osnovnih pokazatelja nezavisnosti, samostalnosti i efikasnosti organa sudske vlasti, samim tim i potvrdu ili negaciju pravne države. Posmatrana na ovaj način, zaštita prava žrtava u krivičnom postupku danas je jedno od najvažnijih pitanja krivičnog prava i sudske prakse. Pitanje koje se postavlja ne samo pred organ koji vodi neki postupak ili samu stručnu pravničku javnost, već pred sve nas.
More...
