Author(s): Author Not Specified / Language(s): Serbian
Ubistvo premijera Zorana Đinđića obeležilo je ne samo celu 2003. godinu, već će, sudeći po razvoju situacije u Srbiji, predstavljati istorijsko raskršće za Srbiju: za ili protiv Evrope. Ubistvom reformskog premijera, ne samo da su zaustavljene reforme i prekinuta saradnja sa Haškim tribunalom, već je otvoren put radikalizaciji Srbije, što su potvrdili i vanredni parlamentarni izbori. Nesposobnost i nespremnost DOS da napravi diskontinuitet sa Miloševićevim politikom, posebno ratnom, otvorilo je put restauraciji regime anciene i ubedljivoj pobedi njegovih predstavnika na vanrednim parlamentarnim izborima. Od ubistva premijera Zorana Đinđića do parlamentarnih izbora ostvareni su skoro u celosti ciljevi puzećeg puča, uprkos pokušaju međunarodne zajednice da održi kurs reformi kroz, pre svega, prijem SCG u članstvo Saveta Evrope već tokom vanrednog stanja. Sve aktivnosti ujedinjenih snaga (cela opozicija, većina nevladinih organizacija i medija) bile su usmerene na obaranje vlade i njenu kompromitaciju. Na izborima su pobedile one snage koje su zbog rešavanja "nacionalnog pitanja" odlagale tranziciju i demokratizaciju društva. Zbog istrošenosti i poraza nacionalnog projekta, kao i zbog sprečavanja stvaranja alternative, konzervativna srpska elita našla je novi oslonac populističke politike u produkciji afera i skandala. Njihov cilj nisu bile ekonomske reforme već diskvalifikacija protivnika, što je potpuno devalviralo stvarnu borbu protiv korupcije, kao i same reforme. Pobeda SRS i DSS garancija je da će se kurs nastaviti, što se prelama preko debate o novom ustavu, rešavanju kosovskog i vojvođanskog pitanja, saradnji sa Haškim tribunalom, odnosu prema državnoj zajednici i odbijanju suočavanja sa neposrednom prošlošću. Radikalizacija politike u Beogradu dodatno destabilizije, ne samo zemlju, već i ceo region.
More...