We kindly inform you that, as long as the subject affiliation of our 300.000+ articles is in progress, you might get unsufficient or no results on your third level or second level search. In this case, please broaden your search criteria.
U mojoj radnoj sobi, na pisaćem stolu, stoji stara porodična fotografija u jednostavom crnom okviru na kojoj su pet žena i jedna devojčica ispred paviljona na obali jezera. Kada sam prvi put videla ovu fotografiju kao devojčica, činila mi se egzotična kao da dolazi iz mesta i vremena daleko od mene, sa ljudima koji nisu imali veze sa mojim američkim životom. Pogledajte njihova uvezana stopala! Pogledajte tu smešnu damu koja je iščupala kosu iznad čela!
More...
Možda nikad ne bih ni čuo za Sintijinu smrt da nisam te večeri naleteo na D-a, s kojim sam takođe izgubio dodir u prethodne četiri godine ili tu negde; a možda ni na D-a nikad ne bih naleteo da se nisam upetljao u čitav niz trivijalnih istraga.
More...
U početku je samo gubio na težini, nije osećao da je stvarno bolestan, Meks je tako rekao Elen, a od Grega smo saznali da lekarski pregled nije zakazao jer je i dalje uspevao da radi svoj posao manje-više uobičajenim...
More...
Stariji je mlađem objašnjavao kako da se brije. – Vidi, Karime. Napraviš u čančetu gustu penu i onda je dugo rastrljavaš po licu da dlake omekšaju. – Nemam toliko vremena kad radim pre podne. – A ti ustani malo ranije. I dok se sapunaš, posmatraj svoje lice u ogledalu. Što ga duže budeš gledao, veća je verovatnoća da ti se dopadne. – Meni se moje lice dopada – dureći se primeti mlađi konobar dok je tek onako pomerao oprane čaše koje su se cedile na rešetki.
More...
Od svih nevjerojatnih stvari, pamtim baš tu priču sa psom. Ispričala si mi je na početku, dok smo još izlazili, njuškali se, pas je možda tako i zaglavio u priči. U svakom slučaju, jednom davno, bio je u tvojoj ulici neki pas lutalica, neko dijete na njemu je sprejem napisalo Hrvatska, neko drugo zbog toga ga je objesilo, pa je počeo rat, zbog psa i djece, to tada nisi rekla, ali dopisao sam sâm, zbog toga jer ne razumijem što se zapravo dogodilo, i jer mi se čini da nikada neću razumjeti.
More...
Na putu prema prodavnici baka kroz park kotrlja kolica. Čas iza bake, čas koji korak ispred, prema prodavnici putuje i bakino dete. ...Prolazi vreme. Prolazi vreme zemaljsko, otiču vremena kosmička... Iz prodavnice vraća se baka. Sada u kotrljajućem kavezu golišavo dete liže sladoled. Pokazuje baki cincilincincin vozilo, pokazuje na ljude i veverice koje pretrčavaju travnjak fragmentarizovan slobodumnim stazama i bogazama.
More...
Zima ne podnosi bujice vode i pozitivne stepene Celzijusa. I ne trpi suverene boje duge. Iz nekog razloga takve stvari joj ne prijaju. Zima čoveka tera bliže radijatoru, kao bragu,1 a zemlju gizda u kinesku crninu i kapitulaciju. Ako do toga ne dođe – biće da i nije zima. Decembar je najpre izmileo – poput kapi po kalendaru, kroz pukotinu od dvadeset i četiri sata, i gotovo da je sad već čitav iskapao napolje. Po gradu nije šljapkala zima sa sutonom u pola četiri i božićnim postom na stolu – priroda poseduje nešto nalik na zagrade, i grad smestiše izvan njih. Da je snega, išli bi u izvidnicu, a ovako, po tom odvratnom vremenu, priviđenju dopuštaš da procunja, mada i ono zavija i povlači se pod pritiskom.
More...
Tada su se još uvek vozili u „fići“, zastavi 750. Fiće su imali svi iz društva njegovih roditelja, a i većina onih koji su u Skoplju kupili automobile sredinom šezdesetih, posle zemljotresa, takođe su vozili fiće. Bele, krem, plave, ređe crvene. Njihov je bio svetloplav. Ne tako retko, kad je za volanom sedeo njegov otac, fića bi zveknuo o neki kamen ili visok trotoar ili o nekog drugog fiću. Na mestu udara farba bi se oljuštila, a ponekad, pri žešćem „susretu“, zgužvao bi se i lim karoserije.
More...
Poznavao sam samo jednog pravog izbeglicu, nije mi se pridružio u izgnanstvu. Tokom ratnih godina često smo se šetali zajedno novosadskim ulicama. Potom kao da ga je neki pitomi lahor poneo, sav sretan se prepustio Erinijama, koje stavljaju na muke sve one koji napuštaju svoja ognjišta. Nije se razmetao svojim izbeglištvom, rekao je samo toliko da odlazi u Pariz da umre. To su bile njegove poslednje reči, infarkt ga je dokrajčio u kupeu Meridijan-expresa.
More...
Iako postoji dokazan primer da je nekome pomogla njegova isceliteljska veština, mi, cinični podrugljivci iz njegove najbliže okoline, i dalje držimo ismevački gard, kojim se branimo od kapitulacije pred tim njegovim, za nas još uvek navodnim, čudotvorstvom.
More...
Naše je zgrade ujedno delilo i spajalo unutrašnje dvorište. Osim mnoštva garaža, tu se nalazila kuća žalosnog krojača Marka i njegove žene Lude Dese. Zatim, druga kuća, koja je pre rata bila krčma, a koju je početkom sedamdesetih, sa nikada pobrojanom familijom, iznajmljivao zagonetni semenkar Dalipi Vebi.
More...
Samo jednom sam bio na ostrvu koje je celo bilo u posedu jednog čoveka. Nisam više siguran gde se ono tačno nalazi, ali ako me pamćenje ne vara – bilo je to pre tridesetak godina – iz Crkvenice smo se nekim brodićem odvezli do njega. Iz daljine, izgledalo je kao tanjir koji leluja na morskoj površini; iz blizine, izgledalo je kao malo veći tanjir pun stenja.
More...
U krilu sam mu nacrtala ribu. Malu, u tri poteza. Oblik joj je pratio muško znamenje, pa je delovalo kao da spava. Docrtala sam joj oko, otvoreno široko (ribe ne spavaju). Izmakla sam se korak i zagledala se u model. Muškarac je ležao kao Modiljanijeva žena sa omota ploče „Idola“ iz osamdesetih. Ruka ispružena uprazno, tek lak nagoveštaj sete. Raskošna rasveta belela je pozadinu.
More...
Ne samo što mu je Radosav Rakić bio šef u pošti u S., punih trideset godina, uveo ga u bezbrojne zapretane krugove posla kojem su se obojica posvetili, nego ga je naučio i mnogim životnim tajnama, vežbao ga uglađenosti u ophođenju, odevanju i ishrani. To se ne zaboravlja, mrmlja u sebi gospodin Đorđe Belajski dok pred ogledalom veže jednu po jednu leptir-mašnu koje je juče kupio. I kao za inat: nema onakve kakvu je zamišljao i kakvu je mislio da je kupio.
More...
Mrki borovi na brdu, toliko čupavi, da izdaleka podsjećaju na mahovinu izraslu po Venerinom brijegu. Svjetlost se cijepa kroz igličasto sito crnogoričnih grana, te u žitkim, zlaćanim mlazevima pada dole, na tlo, na kojem i usred ljetnje žege caruje tama. A u tami bjelasaju ženska koljena.
More...
Zaljubila sam se u kuću zbog kokoški. Istina je da me je privukla mala žuta koliba od dasaka, naslonjena na obod visoke šume. I tačno, bilo je nešto toplo i pitomo u načinu na koji su rascvetane grane trešanja bacale senke na zelenilo dvorišta. Ali tek kada sam videla tri kestenjaste patuljaste koke kako izviruju ispod trema, graciozno rastresajući krila, nešto je kliknulo: bila je to kuća stvorena za mene.
More...
Sutradan se već u zoru pronela vest da su se pojavili prvi vodencvetovi. Potrčah smesta s bratom dole na Tisu. Ipak je to bio najveći događaj godine. Bacili smo se u rascvetalu reku, pa smo otišli sve do Martonoša da bismo se kasnije, kad sunce počne da slabi, spustili sa špica Majmunskog ostrva. I tu smo, sa Poćemom – koji, hvala Bogu nije pripadao bratstvu čabarčića, čabarčićima sam ja još unekoliko pripadao samo zbog toga što sam stanovao u ulici Isusovog Srca (ta je ulica izbijala na železničku stanicu), pa mi oni nekako dođu kao stari drugovi, ali od nekog vremena više sam se družio s dečacima iz glavne ulice, odnosno sa Tise, naše zborno mesto bilo je kod Bezglavog Svetog Jovana, a fudbal smo igrali na Firenci, tako se zvao onaj idealno ravan teren između dva nasipa – utonuli u divljački bujno cvetanje.
More...
