Омладинска поткултура у Београду - Симболичка пракса
Овај рад је писан у сенци три велике сумње: а) многи су сматрали да поткултуре код нас уопште не постоје, б) други би и уочавали њихово постојање (додуше као маргиналиих друштвених и културних појава), али не и мотив да се оне научно третирају, ц) трећи су те недоумице решавали тако што су једноставно cматрали да то није посао за етнолога. Од недавно, пажња јавности кoја се cве више поклања поткултурама, као да те сумње претвара у заблуде. Поткултура је у медијима, поткултура је у публицистици, проналази cвоје место и у науци, има је чак и у званичним расправама. Оснивају се специјализовани часопиcи који вапе за текстовима (помало затечених) аутора. Захтева се темељит приступ: поткултура са cоциолошкoг, психолошкoг, филозофског, уметничко-теoриjcког становишта... придружују се демагошки, сензационалистички, произвотно-журналиcтички приступи. Ускоро се cваки човек од лера, „коме је иоле било стало до cебе", труди да папише нешто и о „поткултури”. Млади, супкултура, алтернатива... постају цењене, а убрзо и „друштвено кориcне” таме. Открива се да је и новокомпонована музика „поткултурна (!), и ова „промоција" претвара „испреcање жучи" на ту музичку врсту у нови, благи, аналитички приступ. Цветају гeнералне поделе наше културе на ове или оне моделе, од којих је бар један обавезно — подкултурни.
More...
