We kindly inform you that, as long as the subject affiliation of our 300.000+ articles is in progress, you might get unsufficient or no results on your third level or second level search. In this case, please broaden your search criteria.
У августу 2014. године трагична вест одјекнула je српском лингвистичком сценом - прерано je преминула др Бранкица Чигоја, редовни професор на Катедри за српски језик Филолошког факултета Универзитетау Београду. По неподељеном суду компетентих, проф. Чигоја била je један од најзначајнијих историчара језика које смо до данас имали. У овој прилици тешко је побројати све заслуге и допри- носе које је она дала српској науци и српској култури уопште, али и младим нара- штајима којима je часно и успешно деценијама поклањала своје време и знање, радећи с невиђеном вољом како на научним, тако и на педагошким мисијама свога озива.
More...
Српска наука о књижевности остала је без Предрага Палавестре, једног од највећих српских историчара књижевности и аутора двотомне Историје српске књижевне критике 1768–2007 (2008). Академик, историчар, теоретичар књижевности, уредник многих књига о књижевности, култури и јавној речи, Предраг Палавестра рођен је у Сарајеву 14. јуна 1930. године а преминуо у Београду 19. августа 2014. године.
More...
Проф. др Јелка Ређеп рођена је Новосађанка и припада првој, већ легендарној генерацији студената Филозофског факултета у Новом Саду, на ком је дипломирала 1959. године. На Одсеку за српску књижевност (некада Институт за југословенске књижевности и општу књижевност) Филозофског факултета провела је цео свој радни век. Најпре је била изабрана у звање асистента на предметима Средњовековна књижевност и Народна књижевност 1963. године, код професора Ђорђа Сп. Радојичића и Владана Недића. У наредних четрдесет година свог наставног рада (1963–2003), прошла је сва научна звања, све до редовног професора. Магистрирала је са темом Мотив о рођењу Сибињанин Јанка у нашој старој и народној књижевности а докторат наука стекла је 1972. године, одбранивши тезу Прича о боју косовском.
More...
У Вајдмосу у немачкој покрајини Хесен je, у децембру прошле године, преминуо познати књижевни преводилац Петер Урбан. Свет преводилаштва напустио је изванредан лингвиста, иноватор у свом послу и културни посредник.
More...
У Београду je y понедељак 27. фебруара 2012. године преминуо др Боривоје Маринковић, књижевни историчар и редовни професор у пензији данашњег Одсека за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, некада Катедре за југословенску књижевност. Маринковић је рођен 19. новембра 1930. у Бео- граду, где je започео и завршио школовање: похађао je четири године основну школу „Краљ Петар II“, а потом осам година чувену III мушку гимназију, у којој je матурирао 1949. године. Ha Филозофском факултету дипломирао je 1954. го- дине на групи за југословенске језике и књижевност. Након завршених студија од 1962. до 1965. године био је запослен у НИП „Књижевне новине“.
More...
Ове године, на Васкрс, напустио нас је професор др Михаило Павловић, наш драги колега и пријатељ. Међу нама његово место остаје празно, али наша сећања на његово човекољубље и саосећање са онима који су у невољи, помоћи ће нам да ту празнину попунимо. Професор Михаило Павловић рођен је у Београду 1926. године од мајке Бу- димке и оца Божидара (службеника у Министарству железнице). Школовао се у Београду, где је на Филозофском (сада Филолошком) факултету дипломирао у јуну 1951. године, на групи за француски језик и књижевност. Запажен од чуве- ног професора Ибровца, одмах је постављен за асистента. Докторирао је 1956. на Универзитету у Бордоу са тезом Sidonie-Gabrielle Collete. Le monde animal dans sa vie et dans sa creation litteraire (објављена 1970. са дифузијом у Француској). Годи- не 1972. изабран је за редовног професора на Филолошком факултету у Београду, где је предавао француску књижевност и француско-југословенске књижевне и културне везе. У пензију је, по сили закона, отишао 1991. Пензионисање га, међутим, није спречило да настави научни рад и да одржава везу са Катедром за романистику.
More...
Дана 12. јуна ове године умро је академик Никша Стипчевић, наш професор, колега, a онима срећнијима и пријатељ. Умро је изненада, упркос томе што смо зна- ли за његову болест и што нас је, сасвим мирно и разложно, припремао на то. Али његова бодрост, научне активности и планови, страсна интелектуална упитаност, непосустала брига за друге, наш Факултет, особито за нашу Катедру, потирали су и саму помисао да би професор Стипчевић одиста и могао да нас напусти. Родио се академик Никша Стипчевић 14. августа 1929. у Сплиту где је завр- шио и основну школу, да би, након премештаја оца у Београд, матурирао у II Мушкој гимназији. Године 1948. уписао се на Групу за Романистику Филозофског факултета, а дипломирао је почетком 1953. италијански језик и књижевност с француским језиком и књижевношћу.
More...
И даље ми је, као што је, претпостављам, свима нама, тешко и готово немогуће да професора Стипчевића и оно што је представљао за нашу културну и научну заједницу, али и за мене лично, сместим у неко прошло, заокружено и завршено време; не могу, а подсвесно и нећу, да се ослободим осећаја да ће се, након каквог текста, предавања, неког факултетског или иног догађаја, јавити (као што је увек и чинио) и упитати: „душо, (знате и сами да нам се тако увек обраћао), шта мислите...“, или да се, у свакој научној, професионалној, али и животној не- доумици, имамо, и имам, коме обратити за савет. Стога једино што у овом тре- нутку могу са сигурношћу да кажем и што осећам свим својим бићем јесте да сам имала посебну срећу, невероватну част и изузетну привилегију да са њим, нарочито последњих година, врло блиско сарађујем и радим, упијајући сва она безмерна знања која је великодушно делио и која су чак и најбаналније, пригодне разговоре претварала у непоновљиве прилике, и постајући тако, махом несвесна и још увек немушта, сведоком оног залога који је он, пак, врло свесно, својим чи- њењем, својим речима и својим последњим списима желео да остави за собом. Тих последњих година, у стоичкој борби са тешким животним ударцима и подмуклом болешћу, која је за њега представљала коначну и неопозиву потврду оне примисли о смрти и коначности што га је, како је сам говорио, из прикрајка пратила још од најранијих дечачких дана, професор Стипчевић је на начин до- стојан дивљења у потпуности остварио оно што је, у мањој или већој мери, био животни credo читавог његовог постојања, а у којем се проучавање и приљежно бављење писцима и умовима прошлости није лучило од промишљања садашњо- сти и разговора са савременицима, и у којем је његов доживљај професуре и професије као лаичке светиње која се ничим, а понајмање немарним односом, не сме укаљати, задобијао и у ону најхуманију и најтоплију димензију бриге и помоћи људима.
More...
Мирослав Пантић je један од ретких научника чије je име постало парадигма за књижевног историчара, посебно писане ренесансне и барокне књижевности, понајвише дубровачке, и усмене српске поезије од средњег века до времена Вука Караџића, и то: по егзактно мерљивим научним доприносима и по ауторитету иза којег стоји низ његових следбеника, компетентних књижевних историчара. Његово научно дело је разноврсно, у распону од књижевноисторијских студија, малих монографија о многобројним писцима од 15. до 18. века, целовитих синтеза културног и књижевног рада (на пример, обимна Књижевност на тлу Црне Горе од 16. до 18. века), прегледа поетика читавих епоха (Поетика хуманизма и рене- сансе, 1 и 2), и појединих писаца („Поетика Марина Држића“, „Гундулићева пое- тика“) до студија о дотицајима и прожимањима нашег усменог и писаног умет- ничког стваралаштва од 15. до 18. века.
More...
У понедељак, 7. марта 2011. године, у Београду, у 88. години преминула је академик Милка Ивић, редовни професор у пензији данашњег Одсека за српски језик и лингвистику (првобитно Катедре за српскохрватски језик, потом Катедре [касније Института] за јужнословенске језике) Фило- зофског факултета Универзитета у Новом Саду. Припадала је групи наставника који су непосредно по оснивању новосадског Филозофског факултета (1954) оформили Катедру на којој се већ више од пола века изучава и студентима предаје српски (тада српскохрватски/а) језик и књижевност, а десетак година касније била је и међу оснивачима новосадског Института за лингвистику (1969). Од доласка у Нови Сад била је стални сарадник и члан Матице српске, њеног Одељења за језик и књижевност, од оснивања (1957) била је сарадник Зборника [Матице српске] за филологију и лингвистику и дугогодишњи активни члан његове редакције (од 1970), данас, и њеном заслугом, једног од престижних научних лингвистичких часописа код нас, али и у славистичком свету, председник Катедре Матице српске (од 1960) и члан њенога Савета, те редовни гост и предавач на Матичиним научним и другим пригодним скуповима.
More...
Шестог априла навршила се година дана од када је прешао у сећање академик Александар Младеновић, no оцени знаменитог Павла Ивића „најзначајнији историчар нашег књижевног језика после Ђуре Даничића”. Александар Младеновић рођен је у Битољу 25. августа 1930. године. Основну школу завршио је у родном граду, гимназију у Крушевцу (1949), да би студије српске филологије дипломирао на Филолошком факултету код чувеног Александра Белића 1954. године. Докторску дисертацију О народном језику Јована Рајића одбранио je 1963. године на Филозофском факултету у Новом Саду, чиме је и усмерио своју наставну и научну каријеру.
More...
Књижевно дело Милорада Павића представља велику цивилизацијску синтезу, која je заснована на специфичном виђењу и тумачењу културне традиције као кључне одреднице новог, (пост)модерног књижев- ног развоја. Од својих раних преводилачких остварења (Пушкин), преко књижевноисторијских есеја и студија (посвећених српској књижевности 17, 18. и 19. века), па све до песничких, прозних и драмских дела, Па- вић је на особен начин реинтерпретирао прошлост, афирмишући оне њене феномене и токове који су живи и данас, тј. који представљају продуктивно наслеђе за будуће књижевне и културне процесе.
More...
Већ je година дана откако ce у вечност преселила др Светлана Стипчевић, књижевни историчар — специјалиста за дубровачку барокну књижевност, дугогодишњи научни саветник у Институту за књижевност у Београду, професор српског језика и књижевности по позиву и, од но- вембра 1999, шеф Катедре за „сербокроатистику” на факултету за стране језике у Барију (Италија). Отишла је неприметно — „утихнула”, како су њен одлазак назвали италијанске колеге и пријатељи — испраћена „у најужем кругу породице”. Као да је на крају, спознавши — попут њене јунакиње, барокне Јустине — „да је на овом свијету све таштина”, на- мерно изабрала самоћу и заборав. У тај њен „избор” некако смо се уклопили својим немаром и ми, њене колеге: једно пригодно сећање, непосредно по испраћају (Политика, 15. XII 2008), и оно више као одјек доживљаја њених италијанских пријатеља, само је потврда о грешном ћутању нас ближњих по струци, и целокупне културне јавности коју је задужила својим научним прилозима.
More...
У Историји Србије od 19. do 21. века Холма Зундхаусена, последњем великом преводу Томислава Бекића (Нови Сад, 29. априла 1935 — Нови Сад, 19. јануара 2008), остао је знак где треба наставити превођење. Неколико десетина страница завршила је његова супруга Олга, такође германиста.
More...
Изузетан професор, врхунски научник, скрупулозни преводилац и коментатор најсложенијих књижевно-научних и лингвистичких радова, бридак критичар, правичан књижевни судија, изванредан лектор српског (српскохрватског) језика, мајстор у руковођењу научним пројекти- ма, стваралац научних екипа, организатор и водитељ научних скупова, инспиратор и уредник научних едиција, др Новица Петковић, редовни професор Српске књижевности XX вијека на Филолошком факултету у Београду, преминуо је 7. а сахрањен 9. августа 2008. године у Ллеји заслужних грађана у Београду, не дочекавши пензију у коју је требало да оде 1. октобра 2008. године.
More...
9. марта ове године y Токију je, у 71. години, преминуо велики познавалац наше средине и пријатељ, професор Казуо Танака. Био je врстан писац и преводилац, а бавио се и историјском науком.
More...
Увијек с поштовањем и високим респектом не сасвим лишеним неког благог страха од ауторитета. To име врховног грчког бога добро му је пристајало: одсликавало је његов изузетан ауторитет и на Катедри за општу књижевност са теоријом књижевности, и на Филолошком факултету у Београду, и његов понос без надмености, и његову маркантну мушку физичку појаву, и његову пјесничку прошлост: испјевао је младићска Сутонска дрхтања, послије којих је своју службу поезији усмјерио на њено предавање, односно тумачење.
More...
Први и један од последњих сусрета с професором Божидаром Ковачеком затварају круг сусрета на факултету. Сећам се с каквим смо уживањем слушали његова предавања на првој години студија, у великом амфитеатру, (чак) на Медицинском факултету, јер у старој згради на Филозофском факултету у Његошевој улици тада није било довољно великог амфитеатра који би примио све студенте. Упијали смо с великом пажњом његове приче о народној књижевности.
More...