We kindly inform you that, as long as the subject affiliation of our 300.000+ articles is in progress, you might get unsufficient or no results on your third level or second level search. In this case, please broaden your search criteria.
Imao je tek dvadeset i šest godina i bio sasvim zdrav, pa se uskoro dovoljno osnažio da ga izvoze u baštu. Kao i svi ostali, i on je imao ogromno i neobjašnjivo poverenje u baštu. »E, pa, uskoro ćeš se dići, pa ćeš moći da sediš napolju u bašti«, govorili su usrdno ga posmatrajući, klimajući glavom ustranu s puno razumevanja. Da, izaći će... u baštu. Beše to prostrana bašta okružena starim, tamnim, gipkim, opojnim jelama, pa je mogao da sedi duboko pod njihovim kitnjastim čupercima, tamo u senci, sasvim daleko. Svima se činilo da će tamo, u bašti, moći s tim da se pomiri; da će mu tamo to lakše pasti. Možda u tome beše nečega od stare predstave o raju; postupno privikavanje čoveka na samoga sebe u smirujućoj, bezličnoj prisutnosti drveća, i trave, i zemlje, pre no što izađe svetu na videlo.
More...
Glinena vojska hoda k nama, glinena vojska bodrih pešaka, lakih strelaca, strašnih oklopnika, glinena vojska ološa i ubica... imperator čin ši huang ti, praćen svitom uznemirenih savetnika (među njima sui tri mudraca sa zapadne obale i čuveni tao či, mag i čarobnjak severne provincije šante), nehajno je hodao bojnim rovovima istočno od velike grobnice
More...
Da! — sa žarom se složila Lidija Ivanovna. — Nedostaje nam ni manje ni više nego euka... — Oprez! — šapnula je Lidiija Ivanovna. Prošao je Gliinka. Prošao je Nikitdn. Prošla je Šurova—Potapova. Prošli su Udaljcov i Nehljebov. Protrčala je Bondarenko. Ona uvijek tako, poskakujući. — ... nego eukaliptusove šume — dovršio je Bogatklin irondčno, gledajući kroz naočale za Bondarenkovom. Prošao je Kutuzov.
More...
U posljednje vrijeme ponestaje im snage i odlučnosti da zavladaju širim prostorom od njihove četvrti. Nemaju razbdjača koji bi ponio najveći teret kad otpočne gužva i tučnjava. Veliku nadu polažu u mišiiće Malog Luke, Lukice, ali je on miran, nezainteresiran kao steona krava. Nađe se blizu gužve, ali je samo neutralan promatrač, i već na samome početku nekamo ispari, ostavljajući Kalora, Joška, Tomu, Ivana i Miloša da se sami vade iz dreka i nevolje.
More...
»A najvažnije burazeru Pero da ti napišem za sat s datumima. Radi ko da ništa nije ni bilo vidićeš i ti. Komšiiluk ne vjeruje dolaze pa se čude. Ne znaš kolko je milo majci veli to je neko zlamenje i sudbina.« Umro otac. Došli Bocikići da prave sanduk. Snijeli smo s tavana daske — sve rastovače bez dagme i biljega — onii najbolje preko avlije, pa svojoj kući. Odniješe. Ja i burazor Pero uzlovijereni, ni riječ da reknemo. A i šta smo mi onda bili, đečaci, istom prvu vizitu imali, vojsku služili tek poslije. Uzbunjeni poslije očeve smrti, došli da oremo Bakmaču, pa još nevični, oplazamo, kvarimo oranje. Na međi stoji Svjetoza Baščalovlić. Maše držalicom. Deder, lopovi, i lopovski sinovi, za ovaj kruščić ne zadirite — ovda je međa. A kruščić dva fata u našoj Bakmači. Zaorete l'dalje, obadvojici glave odrubim ko pjevcovima. Matori pas — biva pokojni otac — je tolke godine oturivo među.
More...
Prvi put sam ga vidio, čini se, 1956. godine. Upoznali smo se posve slučajno. Na mene je umalo naletio nečiji auitomobil. Vladimir Kazakov, koji se našao u blizini, na vrijeme me povukao za kaput. Pogledao isam i vidio mladića od osamnaestak godina. UpoznaJi ismo se i stali se često viđati. Vrlo mi se sviidjela njegorva sposobnoist da sluša drugoga. I sam sam više volio slušati nego govorltii.
More...
Jednoga od onih dobrih starih dana kad mi je bilo devet godina„ i svet bio prepun svakovrsnih čudesa, a Zivot još uvek predivan i tajanstven san, moj rođak Murad, koga su svi, izuzev mene, držaln za ludog, došao je pred moju kuću u četiri sata ujutro i probudio me lupajući na prozor. — Arame, pozva on. Iskočih iz kreveta i pogledah kroz prozor. Nisam mogao da poverujem u ono što sam video.
More...
Bela Brda nisu nli bela, a nisu ni brda. je ogromno snežno prostranstvo s pojlim brežuljkom i s ledenim morem, što ih okružuje s tri strane sveta. Napustio sam Bratislavu kao nekada ono selo; obleteo sam sve bratislavske mostove s konjima i hladnim dnom Dunava krenuo prema Crnom moru, a iodatle dalje. To je on tako zahtevao.
More...
Do aprila 1972. godine iz Švebiš Gminda primio sam ukupno četrnaest razglednica s neizbežnim »ja sam dobro, koje i tebi želim«; prvu 19. januara 1970. godine, adresovanu na Sremsku broj 40, Vršac. A 13. maja 1972, pošto sam skoro mesec dana proveo u Nemačkoj, u Vršac sam poslao prvu razglednicu. Tekst: »Dragi moji, javljam vam se najzad i jednom razglednicom. Sve je u redu i vreme se ovde najzad prolepšalo. A. je poslednjih dana nešto nervozan, ali i to će proći. U Vršac ću se vratiti početkom juna. Dakle, ovde ostajem još nekoliko nedelja. Toplo vas pozdravlja Dragi.«
More...
— Zidovi se ne jedu — reče mirnlo čovjek dok je žvakao krupain dio maltera i cigle. — Vi mora da ste pisac. Takvi sve probaju. — Ali ova kuća je od čokolade i lješnika. Kao i čdtav ovaj park, čovječe. Gde se vi nalazite? — Nalazim ise, naravno, u vašem isnu, gospodiine. Vi to sasvim dobro znate. Juče su odnijeli kuće Od čokolade, praznik je prošao, gladni su nahranjeni. Sve je kao i ranije — beton, cigla... Slobodno pljunite. — Možda zvuči kao opravdanje, ali ja sam i kao dijete jeo malter. Valjda je orgamizmu trebalo. Djeca svašta jedu. — Ali vi niste dijete, zaboga. Pogleđah se, opipah i potvrdih.
More...
Bil i Arlin Miler su bili srećan par. Ali povremeno su osećali da su u njihovom krugu poznanika jedino oni nekako zaobiđeni, i da je Bilu ostalo samo da pazi na svoje knjigovodstvene obaveze, a Arlini da brine o sekretarskim dužnostima. Razgovarali su katkad o tome, praveći uglavnom poredenje sa životom svojih suseda, Herijetom i Džimom Stoun. Milerovima se činilo da su Stounovi živeli punijim i sjajnijim životom, sasvim različitim od njihovog. Stounovi su uvek izlazili na večere ili su priređivali sedeljke kod kuće, ili su potovali širom zemlje u vezi sa Džimovim poslom.
More...
Nešto što bi moglo da pude desno od glavne ulice, ali i levo, što bi onda s glavnom ulicom obrazovalo krst, što bi onda bila ulica nazivana Ulicom, a što ipak ne bi bio nikakav krst, kao što ni ulica nema nikakvu glavu, jer je možda upravo ono levo ili ono* desno glavno ili poglavito, već s obzirom na nešto, što bi moglo voditi ka sebi, što bi bilo središte, višestruko presecište nekih opažanja, nikakvog ćorsokaka, štaviše: dvorište je omeđeno, omeđenost je imitovana, ulaz se otvara samo na izgled, otvara se kao da može biti jedino otvoren, put je od bezglave ulice pa prema zgradi, dovoljno je širok da mogu po njemu konjske zaprege i druga vozila, posut je peskom, tako da pokušava dosledno zatreti svaku vlat trave, premda sve daIje niču tu i tamo zeleni čuperci, a sa svake strane puta nalazi se po jedna uska i podugačka leja omeđena dugim betonskim pločama, gde bi onda trebao biti legitiman prostor rastinju, naravno, odabranom cveću, koje ostaje,
More...
Dozvolite mi da priču otpočnem tako što ču reči da ni ja, isto kao ni mnogi drugi, ne znam gde se profesor Artur Barnhaus krije. Za godinu i po dana, otkako je nestao, nisam od njega ništa dobio, sem jedne kratke, zagonetne poruke koju je na Botič ostavio u mom poštanskom sandučetu. Štavlše, čitaoci ovog članka biće razočarani ako očekuju da nauče kako da oni sami izazovu Barnhaus-efekat. Da mogu i da hoču da odam tajnu, sigurno blh blo nešto vatnije od nastavnika psihologije.
More...
Opomenuo sam gospodina Ajdačeviča da se mnogo ne pokazuje u Višnjičevoj ulici. Svratio sam do njega da ga obidem. Dobro je prošao. Nogu uganuo a i krsta kao ugalj. Nagnječio, ali ga najgore poštedelo. Ututkao se u jorgan, samo se na jastuku glava klamata. Nos mu kao česmena lula, oči garave ponad smežuranih obraza.
More...
Za njim uporno ide lik sa vrelim hladom i slanom ribom u želucu, a malo podalje vuče se, izmrcvareno od vručine, sećanje na zelene kukuruze u kojima je hvatao lisičiče od vune, zvecka u džepu novčič i mrda, spava not zamotan u prljavu maramicu, boli ga crvena rana na peti, zadobijena od tesnih cipela i mlada riba u ustima, cvet lokvanja na zelenoj bari, koja se greje i znoji u lobanji — kako bi oprao ruke u njoj, prljave su od jutrošnjeg sna, ali svuda naokolo je svet te bi ga mrzeli — morao bi negde da se zakloni, ali gde, prokleti grad, pa produži niz ulicu, kurno, kao zmija po vrelom kamenju.
More...
Mr Georgije je mali dječak. Njegov je život bio vrlo težak. On se kroz život probijao vrio teško, gotovo naporno. On je završio osnovnu školu (s odličnim uspjehom), gimnaziju (s otprilike vrlo dobrim uspjehom), grupu komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu (njegova su zapažanja o osamnaestom stoljeću bila vrlo zapažena), a magistrirao je na dječjoj književnosti (odnosno, na knjževnosti za djecu, što je njemu najviše odgovaralo, jer on je mali dječak). Mali dječak mr Georgije mislio je tada kako je postigao sve u životu. Imao je zamišljeno iice (razmišljao je o dječjoj književnosti), pušio je kratke cigarete koje je držao u kutu svojih usana tako da mu je iice bilo stalno u dimu (zamišljenost!) i razmjenjivao je mišljenja sa svojim kolegama, pri čemu je pokazivao »zavidnu erudiciju«, kako je jednom rekao direktor Kult. Đ. O., glavnokomandujući zdrave kulturne sredine grada.
More...
Što je stariji, sve mu se teže govori. Obuzima ga nekakva čudna, gotovo lagodna lijenost jezika dok gleda oko sebe uspaijene besjednike, knjigoznance, učenjake kakvih je ova zemlja puna. Oči vide, uši čuju. I dosta, ima da se govori! Govorio je i on, dobro i bogougodno i vatreno govorio. Ali davno. U onom nekom drugom životu, kad je sve bilo jednostavno: u jednoj ruci samrtni strah, u drugoj bliska nada. Istopilo se i jedno i drugo, jedno u drugom, u cigli tren, za onih nekoliko svibanjskih dana, evo će baš trideset ravnih godina.
More...
- Prestani da odlećeš, zatvoriću prozor! - Opet grešiš. Prozor je nevin. Ovoren ili ne, napuštam te ... - Znači, ja sam u takvom izdanju da si prlmorana da loviš nešto pogodnije. III me možda tražiš na nekom drugom mestu? Zbilja, da proverim da II sam ovde. Kako mi se u poslednje vreme događaju neobične stvari, možeš me još ubediti da sam ja zapravo u tvojim šakama samo što toga nisam svestan.
More...